ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЛАС ПРОТИВ МИТА О БЕЗГРЕШНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: Благоје Нешковић, као непријатан сведок, морао је да буде склоњен

БЛАГОЈЕ Нешковић је припадао уском кругу професионалних револуционара који су чинили руководеће језгро КПЈ у Србији. Од његових партијских другова који су баштинили подједнако дуг партијски стаж, значајно револуционарно искуство разликовало га је широко образовање и професија лекара.[...]

Др Благоје Нешковић на симпозијуму у Будимпешти октобра 1966. године

У годинама илегалног живота Нешковић је, подједнако као и други припадници комунистичког покрета, могао опстати једино уз стални опрез, уклањање свих трагова о припадности Комунистичкој партији, уништење "доказа" који компромитују, ослањање на памћење. Дугогодишња припадност бољшевизованој КПЈ, искуство стечено у Шпанском грађанском рату, сазнања о фракцијској борби и суровим унутарпартијским обрачунима формирали су код већине свест да у "политици" не треба прегласно говорити. [...] Постојало је много разлога да глас Благоја Нешковића, непријатног сведока историје партијских обрачуна, пропуста, грешака у руковођењу, буде угушен. [...]

Насупрот другима, Благоје Нешковић је код себе рано угасио потребу да се оглашава и одговара на оптужбе политичких опонената. Није имао намеру да прославља прошлост коју је градио нити да глорификује покрет коме је припадао. Могућност да са својим опонентима полемише није имао... Довољно је говорио, како сам каже, у тренутку када су се ствари дешавале "насупрот многима који нису имали шта да кажу кад су то били дужни а који су проговорили тек после 20-30 година". Ипак, било му је стало да историчари, на основу постојећих извора, ревидирају "тренутну негативну оцену СКЈ о његовом руковођењу КПЈ у Србији за време рата, која је ушла у историографију" и рехабилитују читав круг његових сарадника, београдских илегалаца који су, положивши живот у рату, изгубили могућност да сами сведоче. Сматрао је да "треба једном разбити" лажи о делатности Покрајинског комитета КПЈ за Србију, које су преношене од 1952. године и његовог политичког пада. [...]

ПРИПАДАО је до 1934. партијској организацији на Медицинском факултету (тзв. Сандићевој групи), коју је бољшевизована Партија означила као "фракцију Симе Марковића", а чији су чланови као "троцкисти" ликвидирани у устанку 1941. Та се сумња надвијала над њим и због блиских веза које је у Паризу остварио са Лабудом Кусовцем непосредно пред одлазак у Шпанију, као и због случајног сусрета и сарадње са Радивојем Увалићем током 1943. на југу Србије.

Др Благоје Нешковић (други здесна) у Београду 1936. године

Оптуживан је за пасивно држање у време диктатуре. Независно од непобитних чињеница, Комисија КПЈ која је разматрала Нешковићев "случај" накнадно је "утврдила" да у годинама 1929-1935. није био политички активан.

Учешће у Шпанском грађанском рату трајно га је "обележило". Замерани су му критичност према совјетским инструкторима у Шпанији и контакти са официрима републиканске армије, који су накнадно тумачени као "врбовање" од совјетских обавештајаца. Време проведено у логорима намењеним учесницима Шпанског грађанског рата у Француској такође га је изложило сумњама.

Нешковић је био учесник и сведок свих важнијих састанака Покрајинског комитета КП за Србију на којима су донете важне одлуке о припреми и подизању устанка. После победе у рату био је први из круга руководилаца који је подигао глас против митологизације Револуције истичући да су се комунисти у Србији борили "против уништења једног народа". Такви иступи доводили су у питање партијски концепт о "револуционарном рату".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Заборавност партијских другова

ЈУЛА 1941; по налогу Јосипа Броза Тита, постао је члан партијске комисије која је испитала "конфузну ситуацију" у КП Хрватске изазвану настојањима представника Коминтерне за Балкан Јосипа Копинича да ЦК КПХ подреди себи и одвоји од ЦК КПЈ. Та епизода и оштре казне које је предложио за највише партијске функционере КП Хрватске (Владимир Бакарић, Антон Роб, Лео Матес, Херта Хас...) никада му нису заборављене. Одлука да партизанске јединице из Срема пређу у источну Босну, донета у јесен 1942. уз Нешковићеву сагласност, довела га је у нови сукоб са ЦК КП Хрватске.

Децембра 1941. одбио је директиву Јосипа Броза Тита и ЦК КПЈ да појача "класну радикализацију" у Србији, сматрајући да околности то не дозвољавају. Није оправдавао настојања да се са народноослободилачке пређе на класну борбу. За разлику од Мирка Томића и дела партијских кадрова у ЦК КПЈ, сматрао је да не треба у први план истицати "социјалистичку револуцију". Исте погледе Нешковић је образложио и у писму Окружном комитету КП за Срем, у коме их је упозоравао да се не залећу са "социјалистичком револуцијом", већ да све снаге усмере ка ослободилачкој борби. Због таквих ставова накнадно је оптуживан да је у годинама рата спроводио директиве Коминтерне а не КПЈ. Неспоразуми које је имао са Мирком Томићем злонамерно су у партијској истрази из 1952. повезивани са Томићевом погибијом.

Враћање дела партизанских одреда у Србију крајем децембра 1941. и њихово потпуно уништење, сматрао је грешком Врховног штаба проистеклом из слабог познавања радикално измењене ситуације настале после слома устанка. Такви ставови нису били у складу са митологијом о вештини руковођења и безгрешности вођства НОП-а.

Ђуро Пуцар, Милован Ђилас, Јосип Броз, Едвард Кардељ и Александар Ранковић

НЕШКОВИЋ је сам руководио Покрајинским комитетом КП за Србију све до маја 1942. и успео да одржи његову активност у условима општег безнађа и депресије који су наступили са поразом устанка 1941 - септембра 1941, када га је Тито обавестио да је изабран за секретара ПК КПЈ за Србију и члана ЦК КПЈ, Нешковић је сазнао, како сам каже, "каква је моја дужност и шта је моја територија... Питао сам шта да радим у Београду ако се партизански одреди буду приближили Београду када ми да кренемо у акцију. Није било ниједне речи о мом одласку из Београда. Ја сам просто остављен у Београду да радим шта могу". Фебруара 1942. Тито је констатовао да Нешковић у Србији "добро ради", да је очувао партијску организацију у Београду и успоставио везе са источном Србијом. И за самог Нешковића је било најважније да се у Србији чује "глас Партије". Крајем октобра 1942. Тито је поново хвалио Нешковићев рад, посебно чињеницу да је "упркос свим тешкоћама" успео да опстане у Србији без директних контаката са ЦК КПЈ. У лето 1944. на Вису ЦК КПЈ је још једном позитивно оценио његов укупни рад у Србији и прихватио извештај који је Нешовић поднео. Када је рушен са власти и истериван из Партије, све наведено је заборављено и оповргнуто. Партијски другови су га оптужили да га је слом устанка 1941. деморалисао и подстакао на сумње да ће се све завршити као у Шпанији. Титово писмо од 19. октобра 1941. којим га је позивао да изађе на слободну територију, а које до Нешковића никада није ни стигло, коришћено је у данима обрачуна из 1952. као доказ недисциплине, одбијања да извршава директиве ЦК КПЈ, рада "на своју руку". У извештају партијске Комисије која је 1952. утврђивала политичке разлике у ставовима ЦК КПЈ и Благоја Нешковића, оптужен је да је "својом кривицом" био дуго времена одвојен од ЦК КПЈ и да је у том периоду спроводио "опортунистички курс" и направио низ озбиљних грешака и одступања од линије КПЈ.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Највећи партијски конспиратор

ОД "ПРИВРЕМЕНЕ" личности која је остављена у Србији док се не нађе "друго решење" Нешковић је у кратком времену постао најистакнутији представник КПЈ у источном делу Југославије, приморан да готово две године, колико је био "одвојен" од ЦК КПЈ, самостално делује. Сматран је највећим партијским конспиратором, што је био и предуслов опстанка у окупираном Београду. Пресудно је допринео изградњи илегалног апарата у Београду и Србији, наметнувши строга правила конспирације (појачана опрезност, дисциплина, заштита идентитета илегалаца и места њиховог пребивалишта, тајност порука које курири преносе и оних који их шаљу и примају, обезбеђење партијске технике, образовање обавештајне службе, инфилтрација чланова КПЈ у квислиншке органе власти, израда лажних докумената, атентати на агенте Специјалне полиције, појачано праћење кретања немачких и квислиншких војних јединица...).

Др Благоје Нешковић (други здесна) на конференцији у Женеви септембра 1971. године

Његово дуго одбијање да напусти Београд и изађе на слободну територију Србије накнадно је тумачено као секташтво и убеђење да се "главна борба треба водити у градовима". Такви ставови, наводно блиски директивама Коминтерне, тумачени су као супротни Титовом концепту "југословенског револуционарног рата". Без уважавања околности у којима је деловао, критикован је због "пасивности", "умртвљивања" руководства у Србији, смањених активности и "паралисања" народноослободилачког покрета, распуштања дела партизанских одреда, метода рада означаваног као "бункерисање". Сумњичен је да је целокупном партијском раду у Србији наметнуо лични карактер и да се понашао као газда. Његови опоненти нису били спремни да прихвате ни чињеницу да је НОП у Србији могао да оживи тек када су савезници предузели стратешку иницијативу на главним фронтовима и у већој мери укључили Балкан у своје ратне планове. Занемаривано је и начело "демократског централизма", карактеристично за вођство југословенске револуције, без чијег одобрења се није могло упуштати у веће борбене операције у Србији.

УСПЕО је да партијску организацију у Србији одржи као целину, да повеже партијске комитете и активисте, обезбеди рад партијске технике и партијских веза, покрене лист "Глас", одржи функционисање веза са ЦК КПЈ, формира курирску службу са Македонијом, Косовом и Метохијом и Војводином, организује неколико партијских и војно-политичких саветовања, спречи продор Гестапоа и Специјалне полиције у организацију. Његова беспоговорност у руковођењу изазивала је конфронтације и рађала анимозитете. То што се задржао у Београду тумачено је као страх а руковођење Партијом и као шаблон. Одговарајући опонентима, Нешковић је то најодлучније одбацивао. "Није то страх. Ја то нисам радио по инстинкту, осећају или афекту, него рационално и све прорачунато, захваљујући томе што сам био обавештен до детаља." Самосталност у раду, на коју је био принуђен, Тито и партијски врх земље нису могли касније да поднесу.

Благоје Нешковић 1947. године

Нешковић је са израженом сумњом прихватио и наређење која му је Врховни штаб упутио путем радио-станице "Слободна Југославија" да са Првом јужноморавском бригадом новембра 1943. крене ка Шумадији, напусти Србију и пређе у Босну и Херцеговину. "Пражњење" Србије и њено вишемесечно остајање без војног и партијског руководства, Нешковић је сматрао грешком Врховног штаба која је најдиректније утицала на смањење интензитета отпора окупатору. "Дуго чекање" на повратак изазвало је додатне свађе и неспоразуме, нервозу и нетрпељивост, самоиницијативне и неуспеле покушаје да се "пређе" у Србију. Те активности су оцењене као грешка, а Нешковић је упозорен да се не меша у "војне послове".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Осетљив по линији српства"

ЊЕГОВИ ставови из 1944. да "народ Србије има огромну напредну улогу у решавању будућности осталих народа Југославије" оцењени су у ЦК КГТЈ као "неправилни" јер се у врху комунистичке власти није могла ни замислити теза о значају српског народа и Србије у ослобођењу других народа Југославије. Пошто није био упућен у смисао Черчилове "политике компромиса", коју је од децембра 1943. подржавала и Москва, имао је радикалнији став о комунизму и западним савезницима од Тита. [...]

Нешковићеви погледи на национално питање оцењивани су као погрешни. У данима обрачуна са њим истицано је како он сматра да је национална политика КПЈ "штетна по српски народ". Његови дојучерашњи партијски другови су говорили да је "изванредно осетљив по линији српства". Критиковали су његово негирање аутономије Косова и Метохије и тврди став да та област треба да буде "обичан округ" унутар Србије. [...] Накнадно је оптуживан за нетрпељивост "против другова Словенаца и Црногораца". Називан је "затрованим шовинистом" који сумња да Борис Кидрич и Франц Лескошек "раде на штету Народне Републике Србије а у корист Народне Републике Словеније". Такви ставови су оцењивани као рад који води "разбијању јединства наших народа". Нешковић, несумњиво, није припадао оном кругу српских комуниста који су били спремни да без поговора носе хипотеку "великосрпског хегемонизма".

Значајни су и сукоби које је Нешковић имао поводом економских питања. Као председник републичке владе дошао је 1947. у конфликт са Титом поводом политике откупа. Том приликом је оптужен да се супротставља линији Партије, споро врши откуп, самовољно смањује квоте, спроводи политику која је "у ствари кулачка". Тито је сматрао да су српски руководиоци у политичким питањима "секташи" а у економским "опортунисти". Благоју Нешковићу није заборављено ни то што је на састанку републичке владе за Први петогодишњи план рекао: "Ово није наш план, јер га нисмо правили." Касније је сумњичен и због мишљења да је Србија "оптерећена откупом више него друге републике". Приписиван му је као шовинистички и став да "као да нека непријатељска рука хоће да пригуши српски народ, који је стуб ове државе". На расправи коју је имао око откупа Тито му је претио "Сибиром".

ПРВИ човек српских комуниста себе није сматрао стаљинистом нити привржеником политике коју је водио Коминформ. Ипак, није био спреман да негира заслуге које је Црвена армија имала у ослобођењу Југославије. [...] После тога је почела постепена изолација. Његови ставови су оцењивани као нејасни и неодређени, а чланци као смушени, наклоњени Стаљину и руском социјализму, супротни линији КПЈ и њеним настојањима да пронађе истинске и нове путеве социјалистичког развитка. Накнадно је оптужен да се не слаже са писањем "наше штампе", оштрим иступима Милована Ђиласа и Моше Пијаде, критиком совјетског социјализма. [...]

Лажна објава за путовање којом је Нешковић 1943. отишао на слободну територију

Благоје Нешковић се супротстављао политици приближавања Западу. У времену када је исказивао те своје ставове они су били део партијских погледа на свет капитализма. Накнадно, у данима обрачуна, оптуживан је да се боји нормализовања односа са Западом, противи склапању кредитних аранжмана и зајмова, посредно залаже за изолацију Југославије. Посебно је истицан његов скептицизам према помоћи која се тражи и очекује "од империјалистичке банде са Запада".

Благоје Нешковић није био спреман да игра улогу покајника. Као и сваки фанатични партијац, био је спреман да до самоуништења прихвати кривицу тамо где је има али не и тамо где није видео "политичке разлике" у ставовима.

Шта је од наведеног могло бити разлог да Нешковић буде уклоњен са власти?...Да ли су повод за обрачун били самосталност у раду, углед који је уживао, постигнути резултати, анимозитет који су према њему многи осећали или његова нескривена наклоност према првој земљи социјализма, нетрпељивост према Западу, национална преосетљивост, која је накнадно оцењивана као национализам, критичност према себи и другима, "незгодан" карактер, оштрина, страх словеначких и хрватских кадрова, који су у њему видели човека који би после Кидрича водио привреду? Питања су бројна. Ваљани одговори још увек недостају.

Фотографије: из приватне архиве Небојше Нешковића и Стеван Крагујевић

Препоручујемо

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДБИНА КОЈА ОПОМИЊЕ И ХРАБРИ: Добрица Ћосић о ратном партијском секретару - револуционар и човек подвига

26. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - У ЗАГРЕБУ ОСНИВАЛИ КОМУНИСТИЧКУ ПАРТИЈУ ПАВЕЛИЋЕВЕ ДРЖАВЕ: Шта се дешавало у у лето 1941. године

25. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ НАДМУДРИО ГЕСТАПО И СПЕЦИЈАЛНУ ПОЛИЦИЈУ: Кључ за откључавање судбине Србије у другој половини XX века

24. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ НАДМУДРИО ГЕСТАПО И СПЕЦИЈАЛНУ ПОЛИЦИЈУ: Кључ за откључавање судбине Србије у другој половини XX века

24. 02. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације