СРБИ ЈУЖНО ОД ИБРА НИ У ДВОРИШТЕ ДА ПРИВИРЕ! У многим градским срединама на КиМ годинама готово да нема представника нашег народа

ГРАДСКЕ средине на Косову и Метохији јужно од реке Ибар, већ 22 године готово су без Срба.

РЕАЛНОСТ И Урошевац сведочи о страдању наших сународника, Фото Википедија

Тамо где их има, у питању су углавном свештеничке породице и тек понеки Србин који или није имао куд, или није желео да напусти свој дом. Тако је у Урошевцу, граду који је до 1999. године бројао око 13.500 српских житеља, тренутно једина српска породица свештеника Трајка Влајковића који са супругом и четворо деце живи у конаку Цркве Светог Јована.

- Овде смо већ седму годину и хвала Богу нисмо имали већих проблема, али сама чињеница да нас полиција обезбеђује 24 часа указује на то како се овде живи, у неслободи. Иако ја излазим међу људе, тешко ми је због супруге која је са децом буквално 24 сата у кући, нисмо сигурни колико је безбедно чак и у самом црквеном дворишту - каже нам отац Трајко Влајковић.

Свештеници Небојша Секулић и Трајко Влајковић са супругама и децом у Истоку и Урошевцу, Фото Приватна архива

И Црква Светог Николе у Гњилану окосница је окупљања малобројних Срба преосталих у граду, али и околних сеоских средина где и даље живи око 30.000 Срба. Међутим, у самом граду од око 15.000 српских житеља остало је њих свега петнаестак. И у Липљану, некада већински српском граду на централном Космету, од око две хиљаде Срба остало је њих свега неколико стотина у градском језгру, око цркава Светих Флора и Лавра и Ваведења Богородице које се налазе у истом дворишту. Најпоразнија је ситуација у Приштини где је од некадашњих 42.000 српских становника остало њих неколико десетина. Цркву Светог Николе, једини живи храм у граду који је спаљен 1999. године а потом обновљен, чува косовска полиција. Малобројни Срби окупљају се у њој о празницима.

- После ратних сукоба 1999. и доласка међународне заједнице Срби су протерани из градова јужно од Ибра и сатеривани у мале изоловане гето средине. Тај процес је оставио културолошке и економске последице на српски народ. Јер, осим што су остали без свих значајних установа и институција од којих је већи број на срећу измештен, Срби из сеоских средина који се претежно баве пољопривредом гравитирали су ка граду где су пласирали вишак производа тако да им је и то ускраћено - истиче Александар Гуџић, историчар из Грачанице који напомиње да су овај град и северна Митровица сада две централне средине на које се ослањају Срби са Косова и Метохије.

Јелена Ђоковић, у првој посети КОСМЕТУ

ОВО ЈЕ ПОЧЕТАК, ПОМОЋ ТЕК СЛЕДИ

ДОШЛА сам отвореног срца и овде сам се напунила позитивном енергијом. Људи и деца који су нас дочекали овде, пуни су љубави и то је најлепши и најачи утисак одавде - казала је јуче Јелена Ђоковић, председница Фондације "Новак Ђоковић" у Великој Хочи.

Фото Д. З

Супруга најбољег светског тенисера овде је боравила после посете манастирима Грачаница, Високи Дечани и Пећка патријаршија. На питање шта ће пренети Новаку, казала је да му је "овде домовина, као и њој и да ће следећи пут доћи заједно".

- Ми смо овде са лепом енергијом и жељом да помогнемо. Ово је тек почетак. Наше је да дођемо и видимо које су потребе, а потом ћемо да донесемо планове и како тај план да реализујемо - казала је Јелена, која се са децом из Велике Хоче, ученицима школе "Светозар Марковић" дружила на школском терену.

Да је поражавајуће што нема повратка расељених Срба у градске средине сматра и Александар Чановић, младић који живи у Приштини и који наглашава да је повратак људи у урбаним срединама гарант опстанка и Срба у руралним местима. И у градским срединама у Метохији Срба готово да нема, а од око 18.000 њих у Пећи, поред две свештеничке породице у Цркви Светог Јована у центру града тзв. Пећкој митрополији и монахиња у Пећкој патријаршији, у граду Срба готово да и нема. Слична ситуација је и у Истоку где у Цркви Светих апостола Петра и Павла борави свештеник Небојша Секулић са породицом док је у граду свега неколико повратника.

Фото Д. З

Слично је и у суседној Клини где је на подручју општине као и у Истоку до 1999. живело око 8.500 српских становника. Ништа боља ситуација није ни у Призрену где од десетак хиљада Срба сада овде живи њих двадесетак, док Српство у овом некадашњем царском граду чувају свештеници у Цркви Светог Ђорђа и Богородици Љевишкој, али и чувеној Богословији, која је од обнављања већ изнедрила девет генерација богослова.

ПОДУЈЕВО, ЂАКОВИЦА

ЗАБРАЊЕН град за Србе је и Ђаковица где од некадашњих 8.500 Срба у самом граду живе три монахиње у Цркви Успења Пресвете Богородице, а од пре неколико месеци и Драгица Гашић, једина српска повратница. Док у Србици Срба више нема, где је једина светиња на подручју општине манастир Девич, у Вучитрну у Цркви Светог Илије живи само свештеник са породицом. Истоимена црква у Подујеву је без свештеника, а град без иједног Србина којих је до 1999. било више од хиљаду.

ОСЕЋАЈ НЕБЕЗБЕДНОСТИ

ОПОМИЊУЋИ да готово нема градске средине јужно од Ибра у којој су после доласка међународне заједнице остали да живе Срби, Горан Ракић, министар за заједнице и повратак у косовској влади, истиче да је још горе што повратка расељених Срба нема у градским срединама, а и уколико их је било, како истиче, тај број се протеклих година смањивао:

- Суштински разлог недостатка повратка у урбане средине јесте осећај небезбедности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације