БУДИМ СЕ, ПЛАЧЕМ, САЊАМ КАКО СУ МЕ ГЛЕДАЛИ: Исповест Србина из Книна - Oставио сам своје псе. Ово нисам ја, прави ја сам тамо, са њима

Novosti online

04. 08. 2021. у 21:25

НА данашњи дан, 1995. године председник Хрватске Фрањо Туђман дао је зелено светло за покретање војне операције “Олуја” због које је из својих домова протерано 280.000 људи, док је око 2.000 њих изгубило живот.

БУДИМ СЕ, ПЛАЧЕМ, САЊАМ КАКО СУ МЕ ГЛЕДАЛИ: Исповест Србина из Книна - Oставио сам своје псе. Ово нисам ја, прави ја сам тамо, са њима

Фото. Принтскрин

О људима који су напустили своје домове говорено је и писано много. Једна посебна прича о изебглиштву, о томе шта значи оставити дом, шта значи остати без дела своје породице, објављена је у књизи Ратка Божовића "Сјај у очима." У њој, некадашњи Заштитник грађана Саша Јанковић, описује сусрет са једним од тих људи који су били присиљени да напусте свој дом.

Причу преносимо у целости.

“Уредно обучен и обријан старији човек гледа у Артура док седа за сто на малој тераси новобеоградског ресторана. Њему је то довољан знак, још само секунд и кренуће.

- Не, Арти!

Велики бели пас разочарано се спушта на под. Пита се зашто не сме да оде до странца, поњушка га, и пошто се тако по свим псећим правилима пристојно упознају, буде измажен. Гени и искуство упућују га да се људи добри и он најискреније могуће – говором тела показује да упркос својој снази и велични жели само нежност – како би онда ишта могло кренути наопако?

Фото. Принтскрин

Ипак, понекад крене и ја не желим да изговарам оно бесмислено “неће, добар је” док се неко љути. Има људи који зуре у пса најчешће не знајући да му тиме шаљу позив или претњу, а онда реагују бурно. Зато заустављам Артија. Јутро је сувише лепо да бих га покварио сценом, ма како мало вероватна била.

Мушкарац схвата шта се дешава.

- Нека га, ја волим псе - каже.

У трену, јер баш то је и чекао да чује, Бели је код њега. Док уживају у упознавању и мажењу, видим да очи човеку сузе.

- Имате пса? - питам.

- Имао сам. Два. Два истарска гонича... Ја сам из Книна.

Фото. Принтскрин

Ћутим. По начину на који је то рекао знам како и када је напустио свој град. Ратом отерани, поготово из његовог краја, носе у себи посебну врсту сетне туге, разочарања и поноса. Чекам. Ако жели, причаће и без запиткивања, а свака моја реч може да буде погрешна.

Шта уопште смислено казати људима који су то прошли? Уместо речи, посматрам га као мој пас на почетку – са пажњом и ишчекивањем.

- И после свих ових година, будим се ноћу и плачем. Сањам како су ме гледали док сам закључавао капију на дворишту. Понекад поверујем да сам све избрисао, цео живот тамо, а онда поново сањам њихов поглед на мени док одлазим. И плачем.

- Остали су?

- У ноћ су нам рекли да сутра морамо да бежимо. Цела породица и све што имам стало је у један ауто, њих нисам имао где. Закључавао сам капију, а они су ме с оне стране гледали. Ауто је кретао, и даље су гледали. Нису лајали, нису трчали, само су ме право у очи гледали.

- Нисте се враћали?

- Не…

Дуга пауза, док и даље нежно глади Артура.

- Никад у ствари и нисам отишао одатле. Ово овде нисам ја. Радим, смејем се, дишем, јуче због сина, данас због унука. Али прави ја сам тамо, са мојим псима.

Фото. Принтскрин

Плаћам пиће и крећем. Страх ме да му пружим руку, бојим се заплакаћу ако га погледам у очи. У стану се пресвлачим и крећем на посао. Бели остаје сам, дочекаће ме на вратима. Закон забрањује да пси уђу у зграде државних органа."

(Мондо)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА ЗА СРЕДУ, 25. МАЈ: Веома топао дан пред нама, по подне пљускови