„АРИСТОКРАТСКО СТОПАЛО" Оливере Катарине: У ваздуху се осећао будући распад СФРЈ, армија и врх власти били су дубоко подељени

НАРЕДНОГ дана у подне рекли су да треба да певам песму Југославији: „Од Вардара па до Триглава”. Е, то је изазвало мој ужас. Не желим да певам гастарбајтерску песму која је требало да изазове лажна патриотска осећања...

Фото Документација "Новости"

„Не знам ја ту песму”, кажем, никад је нисам певала. Ма ко те пита, мораш да знаш. Била сам принуђена да певам са текстом који су ми издиктирали на папиру, који сам онда камуфлирала цвећем, не сањајући да и то може да буде сумњиво. Шта ли ја то имам у цвећу? Добила сам велики аплауз и повукла се у последњи ред.

Кад видим, Тито се осврће као да жели да још певам. Ја не излазим. Нешто ми не да... неко од генерала, да ме опомене, „Је л’ ти то Оливера, хоћеш да те моле?” То ваљда жацну Титову сујету и он рече: „Немојте другови да израбљујемо радничку класу”...Ја прошапућем: „Немам гласа, изненада сам занемела.” У ствари, моја несавладива жеља да им пружим отпор била је јача од свега рационалног, па нек буде шта буде!...

Али, власт је власт. Изашла сам пред Тита, али нисам запевала. Направила сам пар покрета као да играм...И то је изазвало право одушевљење. Тито устаде са столице, почне да виче „Браво! Браво!”... „Како је вама овде?”, упита ме. „Да ли сте  задовољни? Како сте смештени?” Не знам откуд ветар дува и само прошапућем: „Добро ми је.” 

После тога, у холу су образовали шпалир кроз који ће Тито да прође. Сви смо ту морали да га сачекамо. Захар ми тутну једну ружу у руке и каже: „Спусти је пред Тита кад буде пролазио, то ће да те спасе”. И ја тако урадим. Тито се зауставио, загрлио ме, а ја сам изненада из дубине душе почела да плачем - то није био плач, већ ридање, очај. Желела сам да му кажем шта се све ту око мене дешава и да ја видим да ће ускоро рат...(...)

Данас, док покушавам да нађем одговор због чега сам више деценија била приморана на изолацију, учини ми се да сам несвесно понекад откривала нешто забрањено, нешто за шта јавност није смела знати. Да сам им, можда, тако мрсила рачуне. Требало ме је маргинализовати или прогласити лудом, како би моје изјаве биле обесмишљене и одбачене.

Неко је добро знао, али је прикривао од јавности, шта нам се спрема. Они на којима је била одговорност за судбину југословенских народа уљуљкивали су се причама о братству и јединству, о слози. Спокојно су се уљуљкивали, као дете у колевци коме баба ћушне у уста цуцлу натопљену ракијом.

ТИТО је са свитом рано ујутру кренуо за Босну. Мене су позвали на свечани ручак који је био приредио градоначелник Ужица, брат народног хероја Лунета. Сто је био свечано постављен, представили су ме Добривоју Видићу, који уопште није могао да ме препозна, толико сам била измењена у лицу. Била сам бледа, неиспавана, без жеље да било шта говорим..

Видић се чудио како је могуће да се толико променим и кренуо је да прича о нашој породици Петровића и мом деди Алекси и о томе како ја припадам угледној честитој породици. Сели смо за сто. Мени су дали место преко пута Добривоја Видића. Сви су ми се обраћали љубазно и са пуно поштовања. Били су то, углавном, Ужичани...Била сам потпуно сломљена, без жеље да о било чему причам.

Све што сам на Тари доживела, превазилазило је моје раније претпоставке. Лудило које се одигравало око Јосипа Броза Тита личило је пре на неки надреалистички филм. Први пут сам се нашла у таквој ситуацији, први пут сам видела колико је дубока подељеност у армији и у врховима власти. У ваздуху се осећао будући распад земље и катастрофа. Све сам то наслутила, али нисам била припремљена за то.

Поново сам морала да изађем да певам. Док сам била за микрофоном и певала - а у подне истог дана пред Титом сам одбила да певам - излази Дража Марковић и рашири ми руке као на крсту и каже: „Видите ли како она пева, овако, разапета, ограђена, заграђена”... Кад сам се вратила за сто, нека жена која је такође певала, а звала се Слободанка Нишевић, пред свим генералима, а и пред Дражом, дрско ме је прозвала: „Зашто сте ви одбијали да певате песму Југославији ’Од Вардара па до Триглава’?“ На то упадне Дража са коментаром: „Да нисте ви љубоморни што се Тито толико одушевио Оливерином песмом?”(...)

Кад је требало да се вратим кући, за мене није било превоза. Онда су опет моји Ужичани рекли: „Ти ћеш, царице, белим мерцедесом”. На једном пријему у Градској скупштини, касније, док сам стајала са мужем, пришао нам је генерал Љубичић и Миладину рекао:

„Она је била одлична на Тари, моји су заказали.” 

Kada znaš za šta štediš, onda oročiš

SAZNAJ VIŠE INFORMACIJA

Препоручујемо

Фељтон

0 1

„АРИСТОКРАТСКО СТОПАЛО" Оливере Катарине: Сусрет са Титом на Тари у неприродној атмосфери

13. 08. 2026. у 19:01

Фељтон

0 0

„АРИСТОКРАТСКО СТОПАЛО" Оливере Катарине: Холивудске игре на додели Оскара

09. 08. 2026. у 23:59

Култура

0 0

ГЕНИЈАЛНИ ЦИТАТИ ОЛИВЕРЕ КАТАРИНЕ КОЈИ НАС ТЕРАЈУ РАЗМИСЛИМО: "Живот није увек оно што желиш, али је увек оно што мораш да изнесеш"

22. 07. 2026. у 14:05

Култура

0 0

ТИТОВИ ЉУДИ ХТЕЛИ ДА ЈЕ ОТРУЈУ: Оливера Катарина је плаћала скупу цену своје лепоте - "Стално су насртали на мене"

22. 07. 2026. у 09:18

Svet

Vajdel: AfD cilja najmanje 40 odsto na narednim saveznim izborima u Nemačkoj

2026-09-07 12:40:00

Svet

Putinovo oružje stiže iz morskih dubina: Šta se zna o ruskom Posejdonu i njegovoj razornoj moći

2026-09-05 18:01:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације