„АРИСТОКРАТСКО СТОПАЛО" Оливере Катарине: Понижавајући однос према великом вођи

ДРУГОГ дана боравка на Тари требало је да, када Тито пође у шетњу, певам на ливади са ужичким дувачима песму „Са Овчара и Каблара”. То је од мене тражио лично генерал Љубичић.

Фото Стеван Крагујевић

Од ране зоре вежбам ја са оркестром све док не повикаше да се Тито са свитом и Љубичићем појављује. Претходне ноћи на брзину су саградили столове и столице где ће Тито да седне. Е да су они само столове градили! Било је других прилика кад само што читаве градове нису преко ноћи дизали да покажу Титу како земља напредује. Све тече по прецизном протоколу какав, кажу, постоји само на шпанском двору. Тито мења одела за доручак, ручак, вечеру - све до рукавица. Питала сам се како га то не мрзи. И зар му, старом, то не пада тешко? Напротив. Приметила сам да он у свему томе ужива. Сви му прилазе као божанству...

Кад је требало да запевам, неки типови почеше снажно да ме гурају у леђа кроз онај народ: „Назад! Цивили назад! Назад!” - вичу они. Ја сам се осмелила да кажем: „Па ја се не зовем цивили, имам своје име.” ...И ту, позади, оставише ме. Почела сам да дрхтим, навиру ми сузе на очи, кад се однекуд појавише сад неки други људи у цивилу, који такође почеше да вичу на мене: „Зашто ти не певаш кад ти је речено?” Потпуно очајна завапим: „Па сад су ме неки људи изгурали и запретили ми да не смем да певам и склонили су ме у страну”... Сад ме и ови гурају назад, кроз ону исту масу народа. Осећам се бедно, немоћно, као непотребна ствар. Нисам могла да верујем да је све то могуће...

Изгураше они мене пред Тита, кад опет нема оркестра. Осврћем се ја онако очајна, нико не зна у овој гужви где је оркестар. Из мене изненада провали бес то су они моменти кад престаје страх, кад ти пукне филм, кад ти постане све свеједно, па нек буде шта буде. Својим десним стопалом ударим свом снагом у камен и викнем пред Титом: „Па где је тај оркестар?” Неки се насмејаше, кад одједном, као с неба да су пали, створише се дувачи.

И ја онако љутита, уместо планираног:„Са Овчара и Каблара”, отпевам пркосно: „Терај, мала, овце преко брега”, на ужас обезбеђења и неких официра, а нарочито шефа једног од Титових кабинета... Тито се насмејао, а свака његова реакција је пресуда. После мог певања прилазе ми опет полицајци у цивилу да ме ислеђују зашто ја нисам испунила наређење, као да сам ја у војсци или у рату. Видим ја да је у врху као у осињаку.

Сви се понашају као распамећене осе које једна другу убадају. У свему се осећала поодмакла неслога у врховима власти. На једној страни Хрвати који ме малтретирају што не певам хрватске песме. Адмирал Виловић прети ми и опомиње ме љутито, коме ја то пркосим када док певам, ударам петом. „Волите чизме” - каже, пошто сам имала црвене сатенске кратке чизмице - „И уживате да ударате петом.”

ЈЕДАН од словеначких генерала дрзне се да ми упути увредљиве алузије, да ли смо Доланц и ја у некој сентименталној вези. Ја дрско и храбро одговорим: „Како се усуђујете тако нешто да ме питате”, и помислим да ли је овај нормалан. Па ја сам била само са згодним људима! Доланц!!! Какав ужас. Не могу то ни да замислим. „Знате ли ви чија сам ја супруга?” - кажем му. А стари похотљивац искревељио лице, мало изненађен, али још увек пун себе, напумпан као балон, само што не пукне, покушава да тај свој безобразлук камуфлира.

Наставила сам даље. „Како би се осећала ваша жена да је овако нешто питају?” Он ме је само одмеравао скупљеним опаким очима. Био је окружен неким девојкама за забаву, једна од њих, како су ми причали музичари, била је редовна пратња у таквим приликама. То са Доланцом била је дрска провокација, можда и по директиви Доланца, па сам посумњала да је можда сва моја несрећа и потицала баш од Доланца. Увече, прилази ми један човек и пита: „Зашто ти још ниси свечано одевена за вечеру? Знаш да вечера почиње за пет минута”
„Откуд ја знам”, рекох, а онда додадох: „Немам ни где да се пресвучем. Из моје собе је неко избацио све моје ствари на рецепцију и закључао их”.

Човек запањен рече: „Шта то говориш, како закључао?” Повуче ме до рецепције, брзо зграби мој кофер и трком ме поведе уз степенице у неку другу собу и нареди ми да се за минут пресвучем. Излетим сва избезумљена из собе испред које ме је чекао тај исти човек, љут и нервозан. Сјурили смо се низ степенице до свечане сале, али смо закаснили. Свита је већ седела, чекао се само Тито. Свирао је оркестар и певао нико други до новинар Иван Кривец, на моје немало изненађење. Мене су одвели у један ћошак на супротној страни...Кривец се распевао као код своје куће. Генерали се удварају неким женама.

Одједном, један пуковник који је седео са нама, врло разљућен викну: „Доведите ми ову будалу што се овде распојасао и пева! Шта мисли он! Није му ово телевизија па да ради шта хоће!” Прекидоше Кривеца усред песме и доведоше га. Кривец ми пружи руку и обрати ми се са „Здраво, Оливера”. Тог тренутка пуковник гласом који леди крв у жилама викну на њега: „Како се усуђујете да тако прилазите дами. Ко вам је дао то право. Да вас нисам више чуо! Шта ту кукуричете!” Имала сам утисак да је тај пуковник у атмосфери општег страха нешто више знао о томе откуд Кривецу та фамилијарна слобода. Ја сам само треперила као одузета, нисам се ни усудила да пружим руку Кривецу, па је његова остала онако да виси у ваздуху...

Сутрадан сам покушала да се пожалим Влашкалићу...На моје запрепашћење, он је почео да ми држи предавање о комунистичкој свести. Осећала сам се угроженом, малтретирају ме, понижавају, а он ми не пружа заштиту него ми прича о идеологији... Потцењује ме. Ми уметници смо за њих слама, трице, средство којим желе да одобровоље Великог вођу. Нешто касније у ходнику пришла сам и Дражи Марковићу и пожалила се и њему. Природно је реаговао и сам свестан расула, рекао мије само: „Па знаш ли ти где си”, показујући ми како је све озвучено. Без обзира на све што се о Дражи причало, он је био човек који је сачувао емоције и душу. Био је свестан у којој је ситуацији Србија, али није умео, или није могао, нешто да учини. 

СУТРА: НАДРЕАЛИСТИЧКИ ФИЛМ НА ТАРИ ОКО ЈОСИПА БРОЗА

Препоручујемо

Друштво

0 3

СВЕТОСАВСКИ ПУТОКАЗ КРОЗ ВЕКОВЕ: Како је на данашњи дан у Жичи проглашена аутокефалност СПЦ

14. 09. 2026. у 18:48

Друштво

0 0

Шта је намашка и ко је непоразан - Такмичење за најбољу нову српску реч завршава се 30. септембра, стигло доста предлога

14. 09. 2026. у 17:54

Друштво

0 0

СПРЕМИТЕ СЕ ЗА ПЉУСКОВЕ СА ГРМЉАВИНОМ Хитно се огласио РХМЗ: Ови делови Србије први на удару (ФОТО)

14. 09. 2026. у 17:27

Друштво

0 0

ДИРЕКТОР УКЦ НИШ:Око 10% прегледаних током акција у селима Ниша захтева додатну дијагностику

14. 09. 2026. у 17:22

Svet

Kraj zloupotreba sa bolovanjima: Pooštrene kontrole, sad i inspektor može da zakuca na vrata!

2026-09-14 17:50:00

Magazin

Rusi se odriču votke: Sve manje piju alkohol, mladi u trendu zdravih navika

2026-09-14 17:36:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације