ЧИМЕ Срби изненађују странце, a чиме странци Србе?

Ево неких мојих запажања која не звуче увек као похвала, али која сам прибележио током мог рада у Београду.

* * *

Срби себе виде као "центар васељене" на Балкану. И то не без разлога. Срби су оснивачи прве балканске државе - Великожупанске Србије, тј. Рашке (11. век). Током читаве своје историје они су имали главну улогу у борби за ослобођење региона од страних завојевача - Турака, затим Аустроугара и Немаца.

* * *

Јунаци српских епских песама су одважни "хајдуци", одметници који су живели близу границе, пљачкали Турке, а потом бежали у суседну Аустроугарску или у планине. Taкви поступци, како сам приметио, оставили су на Србе специфичан траг. Нагло се зауставити насред прометне улице, без обзира на друге пролазнике, дрско ходати по коловозу, гласно разговарати на јавним местима, дуго се паркирати и тако преградити улицу - све су то уобичајене појаве у Београду.

* * *

СРБИ су понекад одвећ безбрижни. У јавном превозу никада не обраћају пажњу на остављене ствари или на људе сумњивог изгледа. Чак су и најважнији државни објекти слабо чувани.

У мојој згради у Москви обезбеђење на улазу је готово исто као и на улазу у Председништво или у зграду Владе Србије.

Телефоне, који се данас лако прислушкују, увек носе са собом. Носе их чак и високи руководиоци. У данашњем свету све је то део неког времена, посебно у региону у који се враћа на стотине вехабија са Блиског истока. А ни западни доброчинитељи не спавају.

* * *

Срби су веома комуникативни. Овдашњој култури врло је својствено оно што се зове small talk. Овде, међутим, то често прелази границе обичне формалности. Ако сте више пута свратили у продавницу, на бензинску пумпу, у перионицу, занатску радњу и слично, одмах ће вам се обратити и питати "Како је?", "Шта има ново на послу?", "Куда идете?", "Јесте сте се одморили за викенд?" итд. Из учтивости. Али, при томе, понекад очекују детаљан одговор. То не значи да неко покушава да сазна нешто лично о вама, већ само жели да људски поприча са вама. Ви више нисте туђинац. И почињу да вам се обраћају на "ти", речима "комшија", "комшинице".

* * *

ДАНАС је аутомобил од предмета луксуза постао релативно доступно средство превоза. У Русији се тај процес одиграо раније и сада је више реда на путевима. На то је утицала изградња нових путева, паркиралишта, с једне стране, и увођење строгих ограничења, с друге стране. Дигитална контрола понашања возача вишеструко је појачана. Људи су почели културније да возе. Србији све то тек предстоји. Београду прети саобраћајни колапс, иако је град десет пута мањи од Москве. То је за њега озбиљан изазов. И већ му је упућен.

* * *

Срби не користе знак "Главни пут" и зато, када се човек приближи раскрсници, махинално успорава и труди се да погоди који је знак за другог корисника превоза. Неретко возач, када оштети туђи аутомобил, побегне са места догађаја. То се, уосталом, дешава и у другим земљама.

За Србе је својствено да отворено изражавају своје емоције и зато се свакодневни разговори често воде повишеним тоном. За време вожње сваки час се чују звуци аутомобилске сирене.

Саобраћајна правила у Србији су условна, као и мноштво других. Онај који направи прекршај обично се не осећа кривим, већ прокоментарише: "Шта ми могу?!"

Ту је и склоност возача да злоупотребљавају четири жмигавца. Ако је из неког разлога потребно да се заустави насред пута (ради разговара телефоном, како би изашао сапутник, сачекао пријатеља итд), Србин укључи четири жмигавца и закрчи пут. Притом, нико му не труби, као да тако и треба да буде. У Русији у сличној ситуацији власници аутомобила не би скривали љутњу, камере би снимиле прекршај и стигла би поштом солидна новчана казна, тзв. честитка.

* * *

Срби, као и Руси, склони су да веома велику пажњу поклањају уређивању властитих кућа и дворишта док јавна места могу деценијама да остану неуређена.

* * *

ТРЕБА рећи нешто и о раду комуналних служби. У Русији радници Градске чистоће односе смеће, али и чисте јавни простор (и то не само улице већ и дворишта). Московске улице су чистије од београдских. Круг обавеза српских чистача улица далеко је мањи. Многа питања још нису регулисана како треба.

Зими, снег који пада два до три пута годишње, не чисте - чекају да се отопи. Некад недељама. Према закону, за простор испред куће одговарају власници, а комунални радници чисте само коловоз. Коловоз чисте, тротоаре - никада.

* * *

Русија је активно отпочела рад на сортирању смећа. Срби се тиме мало баве. На неким местима, наравно, труде се да уведу тај систем: на аеродрому, на пример... Али без посебног успеха. Видео сам како у сали за полетање спремачица узима и баца кесе за ђубре из разних делова контејнера у један. Тако се, углавном, то и завршава.

* * *

У РУСИЈИ триста година држава има монопол над производњом алкохола. У Србији је и даље жива култура домаће производње. У вези с овом темом: у Русији пију док се не напију, влада обичај "бити тотално пијан" уз периодично тотално уздржавање, док у Србији пију помало, али континуирано. Ово друго је, очито, боље. Истини за вољу, "озбиљно пијане људе" у Србији нисам сретао.

У Русији се алкохолна пића било које јачине не могу набавити после 23.00. Чувари реда воде борбу с нелиценцираним и нелегалним алкохолом. У Србији нема временских ограничења продаје алкохолних пића. Не постоји ни озбиљна контрола квалитета алкохола. У провинцијским градовима пеку ракију свуда и у свако доба. Једном ће то постати проблем.

* * *

Београд и Москва имају много сличних проблема. Москва се последњих година труди да их реши. Србија се тек спрема да их решава.

Тужан призор представљају неке београдске зграде, са фасадама које се љуште, које су ишаране графитима.

Пада у очи велики број напуштених зграда. Понекад се стиче утисак да се налазиш у Москви деведесетих. Истина, последњих година власти су се озбиљно и енергично латиле уређења градског ентеријера. Престоница је почела да добија изглед какав јој доликује.