СРПСКА душа. Појам "словенска душа" широко је распрострањен у земљама као што је Италија (Anima Slava) или Француска (L'Аme Slave). Понекад говоре "руска душа". Некад "српска душа". Али, за Запад то су практично синоними.

Треба рећи да Словени чине највећу европску етнокултурну групу: више од трећине свих Европљана.

Шта то значи? О томе је говорио још Достојевски. Касније Буњин, Куприн, многи француски, италијански писци и песници.

- То је супротност рационалном, свакодневном.

- Спремност на жртву.

- Склоност ка самобичевању, сумњама у своју исправност.

- Дар да се туђе невоље доживе као своје.

- Спремност на много тога ради идеје или циља.

Када се ради о Словенима, са сигурношћу се може рећи да они поседују изоштрен осећај за правду.

ЈУНАЦИ и јунаштво у историји Русије и Србије. Не знам колико је то тачно, али приметио сам да се код Руса и Срба разликује појам јунаштва. Ма како било чудно, за Русе је важнији резултат, а за Србе жртва. Јунаштво кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића чине њихова трагична смрт и жртва. И није важно што они нису победили и што су после њиховог пораза земљу поробиле Османлије. Многи људи у нашој земљи памте подвиге херојски погинулог генерала Карбишева или Зоје Космодемјанске, али као хероје пре ће именовати непобедивог пилота Покришкина (оборио је стотину немачких авиона и преживео рат) или извиђача Кузњецова.

Руски хероји су, по правилу, успешни чланови друштва. Од средњег века познати су кнежеви-победници Александар Невски и Димитрије Донски. Жива су сећања и на многе наше недавне савременике - хероје који су променили ток историје, прославили земљу и проживели дуг живот.

МНОГИ српски јунаци везани су за вишевековне митове. Чувена браћа Југовићи, Краљевић Марко, јунаци епских песама о боју на Косову пољу.

Парадоксално је што заиста успешни српски кнежеви и војсковође, краљ Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан, који су средњовековну Србију претворили у балканску империју, конкурентну Византији, овде се поштују, али се њихова имена не дају часописима или установама. Поштују их - и ништа више.

Српска новија историја такође је богата херојима. Већина од њих су учесници антиосманских устанака у 19. веку, али, авај, неуспешних. Име лидера устанка који су угушили Турци, Карађорђа (Црног Ђорђа), носе градови, тргови и улице. Чак и национално јело - "карађорђева шницла". Готово у сваком српском граду постоји Синђелићева улица, у част војводе Стевана Синђелића који је 1809. године дигао у ваздух подземно складиште барута испод себе и побио много Турака. Лидер Другог (успешног) српског устанка, кнез Милош Обреновић, није херој таквих размера.

СРПСКИ хероји из Првог светског рата су током Другог делимично прешли на страну колаборациониста. Хероји Другог светског рата, који су поштовани у Србији, борили су се на два фронта: против Немаца и једни против других у редовима партизана-комуниста и четника-монархиста.

Са Србима нас повезује и жустрина са којом критикујемо наше истакнуте делатнике из недавне и далеке прошлости. Та страст прекоревања самих себе радује само наше непријатеље.

Добар знак: у Београду се планира откривање величанственог споменика Стефану Немањи. Исто тако, изградњом Храма Светог Саве Србија одаје дужно поштовање својим великим и успешним делатницима.

САМО слога Србина спасава. Историја Србије је пуна узлета и падова, тријумфа и трагедија. Народ који је први на Балкану основао властиту моћну државу, касније, после пада Византијске империје и установљења на полуострву власти Отоманског царства, више од четири века постаје слуга двају господара - Отоманске империје и Аустроугарске. Срби су преживели крваве међусобне размирице, убиства, издаје.

Гесло о слози је и данас једнако актуелно као и пре хиљаду година.

СРБИ као психолози. Приметио сам да су Срби одлични психолози који с лакоћом долазе до потребне информације помоћу невербалних сигнала. То им је остало из старих времена, када се по одећи, фризури, начину понашања без речи много тога могло схватити о новом познанику.

Лично опхођење. Срби су у директном контакту приснији него људи на Западу. У српској култури је прихваћен тактилни контакт: загрљај, тапкање по леђима или рамену, чврст, мушки стисак руке. Као и код нас. Међутим, овде су неретко одвећ присни, мада срдачни.

Љубав према деци. Срби су народ који воли децу. Ако је уз вас дете, обавезно ће га похвалити и нечим понудити.

Упознавање. Да би био загарантован добар пријем у новом друштву, у Србији је важно да вас представи неко ко је свој. Човек кога знају и коме верују. То је далеко сигурније од званичног представљања.

Спринтер. Карактер Срба одликује се импулсивношћу, емоционалношћу. Ако се пореди српски и западни менталитет, први је пре спринтер, а други тркач на дуге стазе. Србина и Руса, за разлику од Кинеза или Немца, нико неће натерати да раде од јутра до мрака ако за то немају личну мотивацију: за добробит породице или у тешка времена за добробит отаџбине.

БЕОГРАД БОМБАРДУЈУ НА УСКРС

ВЕЋ је три пута Запад бирао православни Ускрс за дан бомбардовања Београда.

Дана 6. априла 1941, на Ускрс, фашистичка Немачка је у операцији "Одмазда" на Београд бацила 400 тона бомби. Сравнили су са земљом цркве, музеје и Народну библиотеку са 350.000 књига из 8-19. века. Срушили су 714 зграда. Више од 4.000 Београђана је погинуло.

Затим, 16-17. априла 1944. године, на Ускрс, амерички савезници немилосрдно су уништили пијаце, десетине цркава, кућа. Само убијених је било 4.200. Као и Немци, Американци су на бомбама били исписали "Срећан Ускрс!". Уништили су и низ других градова. У Лесковацу је, који је имао 28.000 становника, у исцрпљујућем шестоаприлском бомбардовању погинуло 6.000 људи.

Априла 1999, на Ускрс, НАТО и САД поново су бомбардовали Београд у операцији "Милосрдни анђео", обележавајући истовремено 50. годишњицу "мирољубивог НАТО-а".

Црвена армија и ЈНА, како не би рушили Београд 1944. године, заузимали су град тако да га "поштеде", без бомбардовања. Тада је погинуло око 3.000 југословенских и совјетских војника и официра. Али град није био разрушен.

(СУТРА: Шта не треба радити у Србији)