КАРАКТЕР: "Мали Руси" - је ли то увредљиво? У свету нема много народа који би тако верно и чврсто чували своја братска осећања према Русији као Срби. И не само зато што је наша земља умногоме одиграла одлучујућу улогу у стицању независности Србије у 19. веку. Многи српски свеци, мислиоци и књижевници истицали су да, без обзира на језичке и етнокултурне разлике, Срби и Руси чине један народ. "Нас и Руса триста милиона" - гласи широко позната изрека. "А без Руса", шале се Срби, "пола камиона".

У раздобљима слабе Русије није лако било ни Србима; узмимо у обзир макар драматична збивања у Србији крајем 20. века.

Протекли век није био лак ни за руски ни за српски народ. У два светска рата Срби и Руси борили су се "раме уз раме", били на правој страни историје и победили, без обзира на најтежа искушења.

Но, као што је рекао песник А. Кушнер: "Времена не бирају, у њима живе и умиру"" И даље: "Сваки век је век челични""

ИЗМЕЂУ осталог, Срби су једини народ на Балкану који никада није ратовао против Русије, на страни непријатељских коалиција.

Као и Руси у Руској империји, а касније у СССР-у, Срби су у Југославији чинили државотворну нацију. Са распадом обеју држава огроман број Срба и Руса нашао се ван територије својих земаља, где су и дан-данас подвргнути дискриминацији, повремено и прогонима.

Оба народа одликују особине укорењене у православној традицији: спремност да се помогне, изоштрено осећање за праведност, чврстина карактера у потребном тренутку, патриотизам, поштовање старијих. Слично је и са негативним својствима: Срби рачунају "на срећу" можда још чешће него Руси.

Сличност двају народа потврђује, по мом мишљењу, начин на који их доживљава западна цивилизација: као народе које по сваку цену треба "европеизирати".

СРБИ на подсвесном нивоу, више него Руси, окружују себе свиме што подсећа на "српскост": српска музика се чује у сваком ресторану и кафани, на радију; етно-ресторани су популарнији него они са несрпском кухињом; ниједно славље не пролази без кола и песме "Тамо далеко". У Србији су и данас популарна стара српска имена: Лазар, Немања, Небојша, Страхиња, Душан, Урош.

И Срби и Руси воле да филозофирају о глобалним проблемима, у контексту теорије завере. При томе, Србе мање занимају друге земље. Они расуђују о улози своје земље у глобалним процесима, док Русе интересују управо друге земље и њихово виђење онога што се догађа.

Ми са Србима имамо одличан "досије" историјских односа и много заједничких интереса у будућности.

А израз "мали Руси" ја никада не употребљавам, иако га не сматрам увредљивим. Штавише. Не говори то о величини народа, већ о њиховој блискости. А Срби ће увек остати Срби, наши пријатељи и браћа. Самоћа не прија ни људима ни народима.

НАРОДНИ тип - "јунак" и "сељак". Историјски гледано, Срби су народ одлучан, храбар, "јуначки" - радије су се хватали за сабљу него за рало. Када је, међутим, велики део мачева био прекован у плугове, у српској слици света појавио се сопствени прототип човека из народа - "сељак", земљорадник, чије су све жеље везане за њиве и ливаде по којима мирно пасу стада оваца.

Карактерне црте тог прототипа су једноставност и мудрост, доброта и снага духа, љубав према истини. Најважнији закон за њега је чување верности једном датој речи, "клетви и заклетви", још из времена кнеза Лазара.

Ипак, данас под притиском времена, лик српског "сељака" постепено одлази у прошлост.

КАРАКТЕР: однос према раду. Сами Срби примећују: многима од њих својствене су лењост и неодговорност (сетимо се чувеног, полушаљивог "мало сутра" - а то заправо значи "никада"), мада их изван земље, укључујући и Русију, цене као марљиве, приљежне, веште раднике.

Или, на пример, многи су спремни на херојске, изузетне поступке, али нису увек спремни да се постепено, доследно крећу ка задатом циљу.

Узрок томе је, с једне стране, неснована неверица у сутрашњи дан, што човека просто "обавезује" да се безбрижно наслађује даном данашњим, да живи "овде и сада", не мислећи о последицама. С друге стране, одсуство јасно формулисаних "правила игре" у духу: "Ако будеш добро радио - бићеш награђен". Јер често успешни и чувени постају они који у то нису уложили неке посебне напоре. Тако је у друштву.

Ипак, српски народ представља сложену и историјски саздану симбиозу. Научници класификују Србе на разне начине, делећи њихов менталитет на брђански и равничарски, налазећи особености и разлике у мимици, гестикулацији, физиономији. Распрострањена је и регионална класификација.

Да поновим: Срби су различити. А етнотип није ни правило, ни аксиом.

ИНДИВИДУАЛНОСТ. Приметио сам да је Србима својствено снажно истицање своје индивидуалности. Они рђаво подносе ограничења. Потврда тога је чињеница да се српски артефакти културно-историјског наслеђа готово увек асоцирају са конкретним личностима, а не са групом људи.

Противречност која произлази из неспособности да се призна да "брат може бити бољи од тебе" кочи успешну реализацију националних идеја. Ту вековну унутрашњу опречност више пута је побеђивао харизматични лидер који је уједињавао народ на основу јасне идеје. У таквим историјским раздобљима Србија је чинила велике кораке напред, народ је показивао свој истински велики дух.

КАРАКТЕР. Навика да се жале. Једна од насушних потреба тог углавном веселог јужнословенског народа који зна да се радује животу јесте потреба да се жали. И заиста, као одговор на питање "како је?", ретко се, као код нас, чује "одлично" или "добро". Код Срба ће најчешћа реплика бити "није лоше", чак и када све иде да не може бити боље. Уосталом, и код Руса постоји нешто слично - "ничево".

Познато је да житељи богатијих земаља, по правилу, себе сматрају срећнијим, мада директне везе између високог стандарда и субјективног задовољства нема. То је тако, по речима научника, јер је срећа релативна и спознаје се поређењем.

Требало би, наравно, сви много тога да урадимо па да наше земље и наша друштва постану праведнији и уређенији. А мало оптимизма неће бити наодмет.