ВЕРТИКАЛНА хијерархија. Код Срба примећујем склоност ка вертикалној хијерархији, спремност потчињавања руководиоцу. У компанијама руководиоца понекад зову "газда" (турцизам, близак по смислу нашој речи "хозин"). Можда се зато служба у војсци и полицији доживљава као престижна. Спремност човека да ради у тиму, да се потчини и није лоша ствар.

Снажан карактер. Русима и Србима, у складу са њиховим менталитетима, на челу државе потребан је "монарх". Социолошке анкете показују да у мирно доба, повољно за развитак државе, Руси и Срби прихватају рад демократских институција власти, али у екстремним ситуацијама (криза, државни преврат, рат) већина у потпуности мења мишљење у корист става да је неопходно сву власт сконцентрисати у једне сигурне руке. Ову тезу потврђује однос Срба према председнику Русије В. В. Путину, који је, по њиховом мишљењу, у тешким временима успео да сачува државу и да омогући пораст благостања грађана. Висок ниво подршке лидеру Србије А. Вучићу делимично се тим може објаснити: независно од правца развоја Србије (евроинтеграције, источни пут, регионална интеграција) народ "несвесно" верује у правилност пута који је изабрао њихов лидер.

РАЗГОВОР. Уз сву отвореност, Срби више воле да не отпочну разговор од оног најважнијег. Покушавају да вас приволе себи. Ако понуде ракију - не одбијајте. Посао је посао, али емотивна отвореност је једна од најважнијих компоненти успеха. Осећај за хумор Срба је близак нашем. Хумор, осмех, најбољи је лек за Србе. Спас.

Карактер: радити упркос. Сами Срби примећују код себе важну националну црту - инат, што значи "радити упркос". Тај феномен своје корене вуче из давних времена кад је пријатељство било кратко, а непријатељство дуго и тешко, често - жестоко.

"Инат" није само "својеглавост", он је нешто више од тога. То је прави српски филозофски појам који у себи обједињује сва могућа "за инат", "без обзира на" и "упркос". Квинтесенција саме суштине тврдоглавости и најчистије принципијелности. Српски "инат" у неком смислу претендује на статус националне идеје.

Могуће је да би без тог "ината" Србима било тешко одупрети се притиску безбројних освајача и сачувати свој идентитет.

Храброст, отвореност, великодушност заједно са упорношћу и тврдоглавошћу омогућили су Србима, као и Русима, да сачувају присуство духа чак и у најсложенијим околностима.

КАРАКТЕР: самоиронија. Специфична црта српске својеглавости је снажно изражена самоиронија. А способност да се подсмехнеш самом себи представља знак унутрашње снаге. Срби и не скривају да би често било веома корисно ићи на компромис и спустити лопту, али без обзира на то они поступају по свом, а ако им се чак нешто и наметне, не треба очекивати да ће они то признати. Наравно, искључиво из својеглавости.

Карактер: склоност крајностима. Склоност Срба да свет деле на две крајности, склоност ка филозофији борбе добра и зла, верности и издаје одавно је запажена. С тим сам се сретао свакога дана.

Одсуство тежње ка компромису одражава се, на пример, у жестокој подели на навијаче клубова Црвена звезда и Партизан, на Банаћане и Бачване, Херцеговце и Црногорце итд.

Ту су и нелогични поступци: склоност ка непромишљеној храбрости, неочекиваном расипништву, играма на срећу, жеља да се добије све, и то одмах. Или све или ништа. Средина, култура умерености, не може бити толико ефикасна у Србији и Русији као у западним земљама.

Патриотизам увек јача у тешким временима под вођством јаког лидера. На стабилан развитак друштва благотворно делује ако је оно под перманентним лаким стресом.

Умереност и компромис овде су ретко доминантни и у понашању политичара.

То објашњава психолошку особину Срба да иду до краја, не обазирући се ни на шта, борећи се за "своје". То није увек лоше, често је чак благородно. Изменити, то је немогуће. Важно је схватити и узети у обзир у дијалогу са Србима. Важно је и за непријатеље Срба.

КАРАКТЕР: Запад или Исток. Положај на граници глобалних светова - Запада и Истока - доприноси различитостима у одређивању шта Срби виде као свој национални идентитет. (Русија је, узгред, такође на граници Запада и Истока. Али, северније.)

Једни, а то је већина, сматрају да основу српског националног идентитета чине православље, праведност и братске везе са Русијом. Српска историја, по њиховом мишљењу, пример је храбре и јуначке жртвености у име отаџбине и виших, првенствено традиционалних вредности, на пример, породичних. Умногоме управо одатле потиче антизападна и проруска оријентација српског народа.

Други, пак - а то је пре свега један број интелектуалаца и пословних људи - напротив, идеализују западноевропске вредности и придржавају се моралистичких догми прагматичног Запада. Они теже да "позападе" српско друштво у нади за економски и социјални прогрес, и у том циљу зближавање са Западом.

Та линија цепа српско друштво од времена битке на Косову пољу, преко братоубилачког грађанског рата између четника и партизана, све до данас кад се пројављује као међусобно супротстављање проруских и прозападних расположења.

Ова подела је посебно карактеристична за интелектуалце. Притом су практично сви значајни савремени Срби - русофили. Русофобство је овде удес неуспешних, озлојеђених на власт, на земљу, на народ, на Русију. Све се то рефлектује као поглед на свет народа. Срби неретко све деле на црно и бело, на добро и зло, или, другим речима, на две врло једноставне категорије - "ми" и "они".

УМНОГОМЕ то наликује психологији Руса. Пример апсолутне доминације западњака је Русија деведесетих година. То нас, међутим, није учинило богатим, ни стопроцентним "Европљанима". "Западноевропљанима", ако баш хоћете. Слично доминирање западњака имамо сада у братској Украјини. "Украjина jе Европа" Не сумњамо. Само све сиромашнија, изнутра подељена, олигархијска, антируска.

Данас, додуше, имајући у виду брзи раст Кине и Азије, тешко је ставити знак једнакости између Запада и прогреса, Истока и заосталости. Па и на успех у економији у великој мери не утиче копирање Запада, већ успешно коришћење позитивних националних црта. А и Руси и Срби таквих црта имају доста.