СРБА, наравно, има разних. Али, углавном, ма где се руски човек налазио - у Београду или неком удаљеном месту - срешће срдачност, отвореност, осмех.

Овде чудеса нема. Улицама корачају обични људи: млади и стари, лепи и мање лепи. Општи утисак назвао бих овако - срдачност. Штавише, чим се чује руски нагласак, срдачност по правилу прелази у весео осмех. Можда су то ситнице, али пријају. И тако је готово увек.

Чврста, одважна и дуготрпељива, добродушна и срдачна - тако данас Руси доживљавају Србију.

Срби су наши највернији навијачи. Нема у свету много земаља које се, попут Русије и Србије, низ столећа подржавају и разумеју једна другу.

Срби се искрено радују успесима Русије. Већина њих веома воли Русе, Русију. Зато што схватају једну важну ствар: што ми будемо јачи, то ће и њима бити лакше.

Наравно, постоје, и Срби - русофоби, али то је посебна каста. Они су, по правилу, и србофоби. Српски народ чак на подсвесном нивоу не прихвата кад му странци држе лекције, јер сматра да је способан сам да одреди шта су његови интереси и шта му је чинити.

Мој интензиван седмогодишњи живот у Србији показао је да је за Србина част бити пријатељ Русије. "Западњаци" воле новчаником, а русофили - срцем. Уосталом, и имиџ савремене Русије се из године у годину побољшава. Наши унутрашњи, посебно економски успеси залог су чврстине будућих односа Русије и Србије.

У овом запису потрудио сам се да нешто кажем о данашњој Србији и Србима. Како Срби виде Русију и како Руси виде Србе. И, посебно, шта треба радити да би се наше везе и даље развијале и учвршћивале.

Наши садашњи односи са Београдом налазе се на веома високом нивоу. Ми помажемо Србији да сачува суверенитет и територијални интегритет. А Србија - европска земља јуначког карактера - не подржава, без обзира на жесток притисак Запада, антируске санкције. Бити овде седам година на функцији руског амбасадора - то је одговоран, племенит и захвалан посао. А и поучан.

ТРИ стуба српског идентитета. Српски национални идентитет темељи се на три начела. Основни правац развоја српске националне идеје одредили су још Свети Сава и Стефан Немања, начинивши у средњем веку за Србе одлучујући избор, како у погледу устројства државе, тако и у погледу религије. Другу важну компоненту, као и код многих других народа, чини језик. Затим следи Косовска легенда или Косовски мит.

Та трећа тачка, која је посебно важна за сваки самосталан народ, јесте оно митско и сакрално. Народ који је из ових или оних разлога изгубио своје митолошко упориште, губи и систем националних координата.

По мом мишљењу, без Косова Србима неће бити лако да се очувају као посебан народ који има своју самосвест и вековни национални идентитет. Национално осећање Срба има првенствено позитивну улогу заштите идентитета, а не игра улогу рушитеља нације.

Још у средњем веку, српски просветитељи су схватили да њихов народ поседује посебан менталитет и самобитност. Доментијан је, на пример, писао о посебном положају Срба, о изабраном словенском народу и његовом патриотизму који се у то време формирао. То је потврда исконске, изворне снаге Срба као народа.

Либералне реформе, политика "вестернизације" од 1990. до 2000. године довели су Србију до слома социјалне државе, деиндустријализације и општег пропадања.

Духовно једнодушје и слога Срба, као и вера у себе, воде ка уједињењу друштва, што даљи напредак чини могућим. За Србе морални оријентири и моралне вредности су веома важни.

ОСОБЕНОСТИ српског идентитета. Према мојим опажањима, српски менталитет је близак руском. Веома се разликује од протестантског. По нечему је сличан јужноевропском, грчком и италијанском. А по нечему је сасвим посебан.

Овде, безусловно, влада православна хришћанска етика, мада је присутна и наглашена склоност ка фатализму, ка рефлексији.

Овде поштују силу, брижно чувају своје славне ратничке традиције. Нигде осим у Србији нећете срести толико познавалаца оружја, посебно руског, тако дубока знања кад су у питању карактеристике наших авиона, тенкова, ракета.

Срби су ратници. Храброст је једна од најупечатљивијих и неспорних црта овог народа.

Нигде нисам видео такав ентузијазам и спремност да се да и последњи динар да би се положило цвеће на споменик херојима прошлих времена. Овде има много споменика и они се, што Србима служи на част, веома брижно одржавају. Дар искрене захвалности - друга је најважнија црта Срба као етноса.

Од свих балканских народа Срби су најсклонији критичком односу према Западу, западном моделу развоја. Разлог томе су вишевековна историја и искуство. Срби јесу невелик, али поносан народ.

Срби, као и Руси, себе сматрају државотворним народом. На Балкану су били и остаће прва нација чији интереси морају да се узимају у обзир ради трајног мира и сарадње. Отуда вековни покушаји Запада да поделе Србе. Понекад не без успеха.

Као и Руси, Срби теже јаком владару, чврстој руци. То је објективна стварност која има како негативне, тако и позитивне стране.

За већину Срба појмови као што су Домовина, част, достојанство ни данас нису празне речи. Верујем да ће им то помоћи у стварању Србије XXI века. Богате и духовно, и материјално. Пријатељски настројене према Русији и руском народу.

ПРАВОСЛАВЉЕ. У 12. веку руски старешина манастира на Светој Гори замонашио је младића по имену Растко и дао му име Сава. Растко је био син великог жупана у то време снажне Србије, Рашке. Постао је један од највећих људи свог времена.

Сава је сматрао да нас вера може спасти само благим делима, кроз чињење истих.

Православна вера у Србији на нивоу осећања и инстинкта обликује личност. То подразумева термин "саборност" - исконски словенски појам, добро познат и Русима. Срби су помогли Русима у време монголско-татарске најезде, а Руси Србима у периоду Отоманског царства.

(СУТРА: Народ верује у свог лидера)