НАРЕДБА бр. 37 се налази у списима предмета у фотокопији, а увидом у План приправности РТС-а, као и из исказа саслушаних сведока, несумњиво је утврђено да је оригинал ове наредбе уништен, јер је изгорео у догађајима од 5. 10. 2000. године, приликом пожара у згради РТС-а. На фотокопији наредбе нема потписа генералног директора оптуженог Милановића, док је несумњиво утврђено да све остале наредбе имају његов потпис, што оптужени није оспорио, потврђујући и да је потписао све наредбе, па се из његове одбране закључује да је потписао и Наредбу број 37 када је за време конференције у Рамбујеу потписао свих 50 наредаба. Уосталом, ни сам оптужени у својој одбрани није оспоравао садржину Наредбе број 37, већ је оспоравао целисходност њене примене, тумачење саме наредбе - пише у пресуди Драгољубу Милановићу.

Сви наведени сведоци су потврдили да се прелазак на резервно место рада могао учинити брзо, у размаку од 5 до 8 сати без прекида програма. Зграда Телевизије у Абердаревој није имала склониште и то је био један од разлога што је планирано као прво резервно место рада у Кошутњаку, јер је тамо постојало атомско склониште за 300 људи. Ценећи утврђену хијерархију која је владала у РТС-у, везано и за контакт са генералним директором, утврђено је да је испред Пословне јединице Одбрана и заштита ту комуникацију остваривао само Слободан Перишић.

КАКО пише у пресуди, дана 10. 4. 1998, генерални директор је овластио Слободана Перишића, на радном месту помоћника генералног директора РТС-а, да може, у његово име, да обавља све послове из области припреме за одбрану РТС-а са правом потписивања свих докумената који се односе на ове послове. Сведок Перишић је рекао да се то овлашћење свакако не односи на право потписивања или одлучивања, како се у самом овлашћењу јасно наводи.

И сведок Митар Ђерић је, као руководилац Пословне јединице Одбрана и заштита, након што му је предочено ово овлашћење, рекао да је веома јасно да се оно односи само на послове из области припреме за одбрану РТС-а, те да, на основу тог овлашћења, Слободан Перишић није био надлежан да активира наредбе, посебно не у време ратног стања, пошто је генерални директор био ту. Потврдио је да Наредба број 37 није спроведена због тога што генерални директор није дао сагласност.

СВЕДОЦИ су потврдили да нико осим оптуженог Милановића није могао да нареди да се испразни зграда у Абердаревој и Таковској улици и пређе на резервно место рада - пише, у пресуди коју је објавила новинар Љиљана Милановић у књизи "Одмазда због истине".

Наиме, у пресуди још пише да су запослени из ПЈ Одбрана и заштита, са Слободаном Перишићем на челу, више пута покушавали да убеде генералног директора да потпише поменуту наредбу. Он је рекао да се одмах приступи делимичној мобилизацији а да се на резервно место рада неће ићи. Тројица запослених у ПЈ Одбрана и заштита, 2. 4. 1999. године, сачинила су и потписала, службену белешку о томе да генерални директор, иако су они више пута инсистирали, није сматрао да би требало да потпише Наредбу 37.

НА СУЂЕЊУ колеги Милановићу био сам сведок 25. децембра 2001. године. Пред препуном судницом, у једном тренутку, окренуо сам се лицем према публици у којој су били чланови породица 16 настрадалих колега и мирно саопштио:

"Више од две године ја чекам овај тренутак. Да сперем неоправдано и смишљено бачену љагу са свог имена. Да вам кажем истину. Да вам нагласим да ништа од онога што сте чули о раду мојих колега и мом раду, током агресије на СРЈ, није тачно. Да су све то лажи, које неко смишљено 'пушта' у јавност како би се што више бивших руководилаца РТС-а нашло на оптуженичкој клупи. То шире људи који мрзе нас, РТС, и називају нас режимским новинарима. Ми смо само радили свој посао. Изражавам вам свима моје наијскреније саучешће." У судници је био мук. Неко је, после пар минута који су мени изгледали као вечност, из публике добацио: "Па, где си до сада био, да нам то кажеш?" Моје сведочење трајало је неуобичајено дуго, јер, како рече адвокат Боровић: "Ми имамо доста интересантних питања за овог сведока." Одговорио сам на свако, сем на она за која је судија закључила да не морам да се изјашњавам, и која су имала мало везе са тематиком главног претреса.

"СВЕДОК Милорад Комраков, у то време одговорни уредник Информативног програма РТС-а, такође је истакао да у оквиру његовог посла није било питање плана одбране РТС-а. За време ратног стања, иако је био одређен за руководиоца мобилног сектора, по наредби генералног директора, оптуженог Милановића, остао је да ради у Београду. За време ратног стања, једине наредбе које је примио биле су везане за одређивање броја људства у сектору Информативног програма, као и о потребама интензивирања информативног програма. Није му познато да је постојала усмена па ни писмена наредба којом је наређено да нико не сме да напушта зграду Телевизије за време ваздушне опасности, да програм не сме да се прекине. Међутим, како радна обавеза није прописивала поступање за време ваздушне опасности, његово лично мишљење је било да се подразумевало да радно место не сме да се напусти за време ваздушне опасности, а није му познат случај да је неко, у току емитовања програма, за време ваздушне опасности, напустио зграду. Оспорио је наводе неких сведока да је он било када враћао људе који су изашли ван зграде за време ваздушне опасности. Није добио никакве информације да ће зграда РТС бити ракетирана.

ГОСПОДИН Ејдин Вајт, приликом полагања венаца на место погинулих колега, њему је рекао да је лично као генерални секретар Међународне конференције новинара добио уверавања од Хавијера Солане да зграда Телевизије неће бити бомбардована. Потврдио је затим да су се њему повремено обраћали запослени из његове службе са питањима зашто се зграда Телевизије не исели, а он им је одговарао да то није у његовој надлежности и понављао им речи генералног директора: 'ко се плаши може да иде кући'. Одговорио је да је и он понекад био уплашен, да је и размишљао о томе да би требало напустити зграду Телевизије, али како су сви били под радном обавезом, закључио је да је његово било да прави програм. О питању напуштања зграде Телевизије није никада разговарао са генералним директором Милановићем, а веровао је да ако дође до неке конкретне опасности, да ће о томе бити обавештен од стране надлежне службе одбране", пише у пресуди Драгољубу Милановићу.

(СУТРА: РТС је морала бити ућуткана!)