У СВОЈОЈ одбрани, Драган Милановић, бивши генерални директор РТС-а, рекао је и следеће:

"У ноћи несреће смо имали разлога да будемо мирни, јер је тог дана у Београду био руски мировни посредник Виктор Черномирдин. Чекали смо да да изјаву, у њој је објавио да Милошевић прихвата међународне трупе на Косову. То је за мене био један од разлога да, до касно у ноћ, останем у студију. Када је стигло обавештење, дежурни уредник и ја смо припремили прилог за емитовање. Проклињем судбину што тада нисам остао дуже, јер их, насупрот својој тренутној муци, био погођен и поштеђен срамоте. Због тога остајање у РТС-овом студију за емитовање сматрам по свим мерилима исправним.

"Као државна телевизија имали смо задатак да интензивирамо информисаност народа о последицама рата. То не би било могуће из провизоријума у неком планинском тунелу. Нисам могао да пристанем на нека тражена редуковања емисија вести, интервјуа и репортажа, јер управо то је у време одбране земље било најважније. А за мене је још важнија, била чињеница да за све нас у рату уопште није постојало сигурно радно место.

"СА СВАКЕ позиције са које бисмо слали телевизијски сигнал, они би нас открили. И у тунелу би нас пронашла 'паметна бомба', а да се и планина изнад нас сурвала било би још више жртава. Можда је за нас, подсвесно, главни разлог што смо поштовали службену дужност и остали на радним местима, ја то нерадо признајем, то што смо у дубини душе веровали макар у минимум војне части противника. На уласку у трећи миленијум не могу коначно ни да замислим да се у нашој земљи свесно бомбардује цивилни циљ. И да репресија не престаје док год не признамо да сами сносимо кривицу за напад..."

"Ако желимо да будемо правични, онда је државни тужилац одавно морао да, због линча приликом устанка 2000, подигне тужбу против Н. Н. лица - за тешке телесне повреде, покушаје убиства и непружање помоћи. Те слике су емитовале све ТВ станице на свету, па и немачке", закључује Данијела Дан, у књизи Љиљане Милановић.

ЈОШ крајем јесени 1998. године, када се говоркало о могућем бомбардовању наше земље, колеге из Пословне јединице Одбрана и заштита почели су са интензивним активностима ради доношења, спровођења и ажурирања одређених докумената и планова за реализацију припрема за одбрану ЈП "Радио-телевизија Србије". Када је о програмским стварима реч, неколико пута, колеге из ПЈ Одбрана и заштита, Слободан Марјановић и Звонко Јочић, позивали су генералног директора РТС-а и мене, као главног и одговорног уредника Информативног програма, на одређене консултације. Разговарали смо о саставу и попуни мобилног и стационарног дела РТС-а.

Ја сам био постављен за руководиоца мобилног дела који је требало да се измести ван Београда. Међутим, како је велики број мушкараца имао ратни распоред ван РТС-а, генерални директор је одлучио да останем у Београду, у згради телевизије у Таковској и Абердаревој улици, и наставим са уређивањем Информативног програма. Тако сам и поступио. Испратио сам своју мобилну јединицу, пожелео им срећан пут и рекао да је најважнији задатак сачувати људске животе и припремати одговарајући програм.

РАЗГОВАРАЛИ смо и са страним новинарима и са сниматељима о могућности гађања наше зграде, али сам увек сматрао да се то никада не може догодити. Телевизија је била у самом центру Београда, окружена Црквом Светог Марка, и Руском црквом, Главном поштом, дечјим позориштем "Душко Радовић", стамбеним зградама и болницама у непосредној близини. Говорио сам тада и нашим колегама, било је уплашених, да ће у случају било какве опасности, запослени о томе бити на време обавештени. И ја сам веровао у то. Никада нисам ни помислио да би се могло десити другачије.

Разговарао сам о томе са Томиславом Митровићем, режисером програма, искусним професионалцем. Често сам виђао Митровића у режији програма када је требало уносити извесне измене у "кошуљицама" емисија... Диван, сталожен, добар човек.

ПЛАН је био да, уколико заиста запрети опасност по запослене, пустимо снимљену касету са неким филмовима или пригодном музиком и напустимо зграду док наводна опасност не прође. Не сећам се да је то била касета са музиком "Мокрањчеве руковети", како је то у поменутој емисији Светлане Јанићијевић изјавила тадашња шефица продукције, садашњи технички директор РТС-а Милена Вучетић. Колико се сећам, дотичну нисам често виђао на дежурствима у техничком сектору телевизије током бомбардовања. Сваки руководилац пословних јединица је правио планове дежурстава за своје запослене.

Дани, месеци и године пред нама најавили су почетак невиђене досовске хајке на неколико бивших руководилаца РТС-а. Требало је "залуђенима" понудити нешто велико, како би се смирио део јавности који је био спреман за "шести октобар". Нисмо ни били свесни да, у ствари, почиње "шести октобар" за нас који смо 78 дана непрестано, професионално и патриотски радили. Овај последњи атрибут у време постпетооктобарске Србије готово је избачен из употребе.

НАРОД је почео да се "кљука" гласинама како генерални директор РТС-а није хтео да поступи по такозваној Наредби број 37 и евакуише запослене из зграде у Абердаревој на резервно место рада у Кошутњак. Никада, током агресије НАТО, нисам видео ту наредбу. Објављена је, у оквиру пресуде Милановићу, у књизи "Одмазда због истине", његове супруге, новинара Љиљане Милановић, 2006. године.

У Наредби број 37 је наведено:

1. Извршити све припреме и почети са емитовањем Радио и ТВ програма РТС (Београд) из емисионих и производних студијских капацитета на Кошутњаку.

2. По потреби изместити део потребне опреме из Радио Београда (Хиландарска бр. 2) и ТВ Београда (Таковска бр. 10) на Кошутњак, ради побољшања слике и тона са резервног места рада (Кошутњак).

3. Обезбедити све услове за квалитетно функционисање РТС-а (РТВ Београд) са резервног места рада.

4. По извршеном измештању капацитета РТС-а (Београд) на резервно место рада, обавестити Министарство за информисање Републике Србије као и друге надлежне органе.

5. У циљу спровођења ове мере предузети друге радње, мере и поступке по мом наређењу.

6. Поступање противно овој наредби могуће је само уз моје посебно одобрење, и то је тачка која је иначе била идентична у свакој од 50 наредби.