У ПРЕСУДИ Драгољубу Милановићу, коју је објавила новинарка Љиљана Милановић у својој књизи "Одмазда због истине", пише:

"Сведок Ђерић Митар, као руководилац ПЈ Одбрана и заштита РТС-а, објаснио је да је први пакет наређења о предузимању мера приправности Савезне владе који им је достављен дана 24. 3. 1999. године преко СМО-а представљао наређења везана за измештање на ратне локације. Са тим првим пакетом мера оптужени Милановић се усагласио, па су на ратне локације измештени опрема и људи и то око 500 људи."

Новинар Душан Радуловић, у часопису Време, број 529, од 22. фебруара 2001, пише: "Наиме, уочи самог бомбардовања, конвој од преко сто аутомобила, камиона и специјалних возила са људством и техником, око двеста новинара, техничара и продукцијског особља, отишло је из Кошутњака на једну од алтернативних локација у централној Србији. Усред бела дана, без посебног скривања и конспирације, баш као да је реч о `ратној вежби`, а непретећој агресији и авионима авакс над главом.

СЛИЧНО је било и када је на једну другу помоћну локацију, ближе Београду, отишла још једна екипа сличне бројности. Уз то, алтернативне локације РТС-а нису се мењале деценијама, као да се у међувремену нису распали стара Југославија и стари ЈРТ, као да су се сви некадашњи руководиоци или новинари из бивших република заклели у мајку да никад неће рећи да су алтернативне локације РТС-а на Златибору и Космају. Речју, наредба за дислокацију је активирана, али емитовања програма са тих места уопште није било! Зашто? На то питање још увек се чека одговор. Наиме, екипе на терену су месец и по дана само - вежбале!

Људи су спавали по кућама у оближњим местима, а емитовање и читање вести вежбали су на различитим местима, из камиона, на пример. Чак и у време док још нису били срушени неки од виталних предајника, антенских стубова и релеја по Србији, програм се емитовао из матичних кућа у Београду. Па и кад се то већ догодило, када је срушен предајник на Авали, на пример, остаје логично питање - зар се нису могле на исти начин на који се преносио програм из Београда преносити емисије из алтернативних студија у унутрашњости Србије, од мобилних екипа које су бар могле да мењају место емитовања?"

ДРАГОЉУБ Милановић је у својој Одбрани, коју је у истој књизи објавила његова супруга Љиљана, поред осталог, рекао:

"Зграду РТС-а у Абердаревој и Таковској било је најтеже ракетирати, уз највећи ризик за агресора. Наиме, та зграда је поред две цркве, Светог Марка и Руске, уз дечје позориште "Душко Радовић", гимназију и стамбене зграде. Све те објекте штити међународна конвенција. Тежег циља за непријатеља, а безбеднијег места за РТС није било. Кошутњак је, пак, као на длану. Има у близини склониште, али у њега не могу и они који су уз машине и уређаје у мастеру и људи око њих.

Не може се занемарити ни то да су услови за рад у Абердаревој били најбољи, што је било од кључног значаја за успешно остваривање једне друге Наредбе - 23, проистекле такође из мера Савезне владе, да интензивирамо Информативни програм, посебно за иностранство! Сви запослени су добро знали ове чињенице и због тога су многи тражили да их вратимо из дислоцираних мобилних јединица у Абердареву. Сећам се добро да је, после објављивања коментара Т. Ленард у циљу одвраћања агресора, технички директор дошао код мене и пожалио ми се да су поједини људи из технике мало узнемирени и предлажу, из психолошких разлога, измештање или извесно редуковање програма, пре свега, програма уживо, тј., информативног.

Смањење броја вести и других информативних садржаја нисам могао да прихватим, јер је управо то у време одбране земље најважније. Али, договорили смо се да се у осталим сегментима емитује што више касета са снимљеним материјалом, да у режији увек буде довољно таквих касета, да се број дежурних радника сведе на минимум и да се ослони на најхрабрије и највредније, као и да он и његови најближи сарадници буду увек ту са људима који дежурају, пре свега из психолошких разлога; да уз руководиоца технике дежурају и руководиоци одбране и заштите."

ДАНИЈЕЛА Дан, бивша немачка телевизијска новинарка, у својој књизи "Тешко победнику - без истока нема запада" писала је и о бомбардовању РТС-а и објавила, крајње слободно и сажето, неке делове из Одбране бившег генералног директора РТС-а на суђењу. Љиљана Милановић је то забележила у својој књизи "НАТО БИЈЕ НАТО СУДИ СЛУГЕ ОКОВЕ ЗАТЕЖУ". Преносим цитат из књиге Милановићеве супруге:

"Од бомбардовања зграде, као човек, као колега и као директор, осећам ужасан бол због погинулих. Захвалан сам што оптужба не тврди и оно што медији већ недељама мисле да знају: Да сам ја знао чак и време бомбардовања и да сам своје колеге пустио да умру. У ужареној атмосфери злоупотребљава се бол, мржња и патња несрећних породица, да бих ја био јавно оклеветан као колаборатор и убица. Ово судско веће сада мора да одлучује под огромним притиском изманипулисане јавности и нових моћника, који правницима свакодневно прете отказима, чак и судијама у Уставном суду Југославије, и који само чекају моју пресуду. Зато ми није намера да повредим часност овог суда који сматрам својим, иако само моје појављивање на осуђеничкој клупи осећам као највећу казну, неправду и срамоту. Ако добро разумем оптужницу, што није једноставно, јер је она исконструисана и бесмислена, на овој клупи седим зато што нисам спровео у дело Наредбу 37.

У СЕФУ телевизије је нађено 49 одлука које сам потписао, али не и ту под бројем 37, њу нико није нашао. Постојала је само у компјутерској форми. Не постоји ни оригинал, ни копија са мојим потписом. Ни сада не знам да ли је та одлука икада и постојала. И сама садржина Наредбе 37, коју прилаже оптужба, потврђује да је моје понашање за време рата законито, чак и да за овај папир нисам знао. Јер, ту је чак масним словима прибележена клаузула да је директор РТС-а овлашћен да наложи поступак супротан замени промене локације. То значи да сам имао право да Наредбу број 37 по сопственој процени ставим ван снаге. Ја сам морао само да се приклоним државној наредби о промени места студија за емитовање. Али ни такву наредбу, ни препоруку, никада нисам добио.


СУТРА: Истина о наредби број 37