СИ-ЕН-ЕН је првих дана рата био стациониран у хотелу "Хајат", али им је почетком априла забрањено да користе сателитску везу са било које друге локације изузев зграде РТС-а, тако да је селидба у зграду државне телевизије била на неки начин изнуђена - пишу у недељнику Време у броју 529 од 22. фебруара 2001, у тексту "Сведоци најављене смрти", Биљана Васић и Тамара Скроза.

"Ствари су се тада уходале и извештачи су већ ушли у неку рутину и навикли се на прилично строга правила уласка и кретања по згради РТС-а укључујући и прегледање материјала пре слања. Критеријуме по којима је ова "цензура" обављана нисмо сасвим одгонетнули до краја рата, мада је инструкција била да се не смеју снимати широки планови града, никако се нису смеле слати слике ноћног дејства противваздушне одбране, нити се смела сликати зграда РТС-а", описује тај период један домаћи новинар ангажован као асистент иностране ТВ станице за време рата. "Си-Ен-Ен је чак имао и извесне повластице (скупо плаћене, како сазнајемо); осим што је извесно време користио део видео-монтаже у самој згради, био је једина екипа којој је било дозвољено да користи алтернативни начин слања материјала помоћу ТОКО кутије, која видео-сигнал претвара у дигитални и шаље га преко два сателитска телефона. Овај начин слања одобрен им је у неколико наврата током рата 'с највиших места', а свакако га нису могли користити на своју руку - у сваком случају, може се претпоставити да је током тих "пословних контаката" било прилика у којима су могли пренети и упозорење" - пише лист Време.

"Си-Ен-Ен је, како се чини, једина медијска кућа спремна да јавно потврди сазнања која је имала. Шта је, међутим, са осталима?

ИЗ РТС-а су међу последњима изашли продуценти и новинари немачке куће АРД, који су неколико сати пре бомбардовања послали свој прилог. Зоран Иконић, продуцент ове куће, сматра да су упозорења са врха добиле америчке куће које су имале просторије у РТС-у, и да су они о томе обавестили Комракова." (Демантовао сам те наводе на претходним страницама књиге - прим. аутора.)

"Ми (АРД) нисмо добијали никаква упозорења од шефова да ће бомбардовања бити, о томе се ћутало. Дискутовао сам са АРД-овим дописником о томе, ни он ништа није знао. Чак смо се запитали како је могуће да сви знају, а нас нико ништа не обавештава. Те ноћи смо најнормалније отишли на feed point (слање материјала) око 10.30, иако смо знали да је Си-Ен-Ен изнео сву опрему из зграде неколико дана пре тога, што је било веома симптоматично. Једноставно, у то време није било алтернативе за слање материјала, једини начин да се пошаље прилог у централу био је преко РТС-а."

ЈОШ ЈЕДНО ИЗВИЊЕЊЕ ЛИСТ Информер и портал Српског телеграфа Република објавили су 29. марта 2019. вест о извињењу Србима још једног Американца који је учествовао у НАТО агресији на СРЈ. Чарлс Катер, Американац, који годинама живи у Србији, извинио се за злочине 1999. учињене над Србијом и њеним народом. У видео-поруци на картицама исписао је следеће: "Срби, извињавам се због злочина које су починили Клинтон, Кларк и Олбрајтова, и тако даље, против ваше земље и људи 1999. године. Они би требало да буду послати у Хаг због смрти 2.500 и више невиних српских жртава и милијарди долара штете за коју су одговорни. Морамо сви да наставимо да се боримо за правду! Овај Американац стоји уз Србе! Волим вас, Чарлс."

ИНТЕРЕСАНТНО је да са на ову тврдњу продуцента немачке куће АРД Зорана Иконића, у листу Време број 530, од 1. марта 2001. године, огласио читалац Никола Б. Цветковић који каже: "Нажалост, ваш новинар шири неистину када цитира господина З. Иконића, јер он НИЈЕ, као ни новинар АРД-а, те вечери био ни близу зграде РТС-а! Ја сам био задужен за ношење и слање материјала преко бироа за размену и само ја знам како сам се осећао те ноћи (и претходних) када сам улазио у зграду РТС-а.

Ја сам био последњи клијент те вечери, али није било ни Иконића ни новинара АРД-а на километре од зграде РТС-а! Момци који су те ноћи радили нису желели да се превише оптерећују вестима које су чули и пратили су неку утакмицу (мислим Куп шампиона). Срећом, неки од њих изашли су око поноћи."

И ОСТАЛИ страни дописници потврђују да их "шефови нису обавестили", иако се "знало да ће до тога доћи". Џеки Роланд, тадашњи дописник Би-Би-Сија, званично каже да "Би-Би-Си није добио никакво упозорење о бомбардовању РТС-а унапред", а незванично додаје да су "наравно сви знали, захваљујући упозорењима колега из Си-Ен-Ена, о чему је Алесио скоро и јавно говорио у програму Би-Би-Сија".

Један од продуцената америчке куће Еј-Би-Си, који инсистира да остане неименован јер, како каже, "није упознат с уређивачком политиком недељника Време", опрезно и дипломатски "пере руке" у својој вашингтонској канцеларији одбијајући да преузме било какву одговорност за погибију радника РТС-а: "Били смо свесни тога да су центри за комуникацију војне мете, и у складу са тим могли смо претпоставити да је и РТС мета, али нисмо добили никакво одређено упозорење од својих шефова. Сумњали смо да ће се то догодити, имали смо снажно генерално осећање неколико дана унапред да ће до трагедије доћи. У то време се водила јака пропаганда и могли смо претпоставити шта ће се десити."

АМЕРИКАНАЦ каже да су у свакодневној комуникацији, вођени вероватно тим "снажним осећајем", индиректно упозоравали раднике РТС-а, али "пошто нису добили специфично упозорење, нису га могли ни пренети људима из РТС-а". Да је бомбардовање РТС-а тема о којој страни новинари нерадо причају, сведочи став Ројтерсових водећих људи који не желе да буду доведени у везу са погибијом несрећних 16 радника. После једнодневне комуникације београдског бироа са централом из Лондона, добили смо одговор да "Ројтерс не жели да учествује у овој причи зато што не зна како ћемо ми пренети њихове изјаве, и у ком контексту"!

Три дана пред бомбардовање, Си-Ен-Ен и Ен-Би-Си се коначно исељавају, а остали поново добијају упозорење да не улазе у зграду у време узбуне и ноћу. "Ми смо већ били упозорили све наше пријатеље из РТС-а на опасност, а кад су нас видели да се пакујемо, није било потребно бити геније и закључити шта и зашто радимо", истиче Винчи, описујући догађаје непосредно пред бомбардовање. (Пише, поред осталог, недељник Време, фебруара 2001. године.)