ДАНА 23. априла 2019. године, РТС је, у ударном термину, емитовао снимљену емисију под називом "Хроника најављене смрти", ауторке Светлане Јанићијевић. Био сам изненађен изјавом Брента Садлера у тој емисији за коју сам први пут чуо. Наравно, поменут сам и ја. Неке делове сам демантовао.

Амерички канал вести Си-Ен-Ен знао је да ће зграда Радио-телевизије Србије (РТС) бити бомбардована у априлу 1999, рекао је тадашњи извештач Си-Ен-Ена Брент Садлер у документарном филму "Хроника најављене смрти", ауторке Светлане Јанићијевић. Си-Ен-Ен није известио о сазнању да ће НАТО гађати РТС, иако је то могло да спасе 16 колега убијених у том терористичком нападу.

Садлер каже да је за одлуку америчких власти да бомбардују РТС сазнао 8. априла од Тома Џонсона, тадашњег извршног директора Си-Ен-Ена.

"У ИНТЕРНОМ имејлу Џонсон ми пише: 'Вероватно смо ове седмице спасли српску телевизију. Објаснио сам људима на највишим функцијама да би у случају удара НАТО-а погинули многи недужни људи'", рекао је Садлер, и додао да је РТС требало да буде гађан два дана пре те преписке, 6. априла, али да је Си-Ен-Ен америчкој влади скренуо пажњу да би у том случају настрадали многи цивили. Он је навео да је Џонсон завршио имејл речима да још нема јасну представу шта ће бити са РТС-ом.

"Двадесетог априла добијам нови интерни имејл Си-Ен-Ена. Овог пута га шаље Исон Џордан, тадашњи шеф међународног огранка наше куће. У имејлу је писало: 'Добили смо јасну и недвосмислену поруку да се држимо подаље од зграде телевизије. Нико до кога нам је стало вечерас не би требало да буде тамо'", казао је Садлер, и додао да је имејл послат три дана пре напада на зграду РТС-а, што "мења слику о озбиљности ситуације".

"Си-Ен-Ен више није смео да извештава из зграде РТС-а, а недељу дана пре тога од 10. до 17. априла сваке ноћи смо до раних јутарњих часова ексклузивно извештавали са терасе те телевизије. А онда је 20. априла стигло последње упозорење", рекао је он.

Садлер каже да су се он и други извештач Си-Ен-Ена из Београда Алесио Винчи 21. априла састали са генералним директором РТС-а Драгољубом Милановићем и да су му рекли да се спрема напад. Ни они, ни руководиоци Си-Ен-Ена о плану америчке владе да гађа пуну зграду РТС-а нису обавестили јавност.

У демантију, који је после два дана објављен у емисији Оливере Ковачевић "ДА - МОЖДА НЕ", написао сам:

ПОВОДОМ Ваше емисије "Хроника најављене смрти", емитоване на РТС 1 дана 23. 4. 2019. године, желим да демантујем неколико тврдњи изречених у поменутој емисији.

Прво, никада и нигде нисам се сусрео са неким америчким држављанима, и са њима, наводно, разговарао о бомбардовању РТС-а, како је то објављено у делу Ваше емисије.

Друго, нико и никада ме није обавестио о дану бомбардовања моје бивше куће, или пренео било какве информације с тим у вези. Не сећам се да је то учинио ни колега сниматељ Предраг Бамбић, врсни професионалац, који је то рекао у емисији.

Треће, неистинити су наводи са краја емисије да ја нисам хтео да учествујем. Рекао сам Вам, преко посредника, јер ме Ви никада нисте позвали, да хоћу да будем у емисији само ако се она емитује уживо.

Молим Вас да, у складу са Законом о информисању, и у интересу тачне обавештености јавности, овај деманти објавите у првој наредној емисији.

Срдачан поздрав,

Милорад Комраков, новинар

НИКАДА се током тих 78 дана нисам срео или разговарао са Брентом Садлером. Али познавао сам сниматеља Предрага Бамбића са којим сам доста пропутовао и направио неке сјајне прилоге, док сам био млад новинар. То је сниматељ од кога си могао нешто да "скинеш", научиш.

Уосталом, доста ми је помогао и 5. октобра 2000, када сам међу разулареном масом, у потпуном мраку, у запаљеној згради РТС-а снимио изјаву за Си-Ен-Ен, на његов захтев. Питали су ме, Бамби и једна колегиница са њим, да ли могу нешто да ми помогну. Одговорио сам слежући раменима јер сам био окружен демонстрантима под адреналином. Није било пријатно. Касније је он тај снимак "окачио" на "Јутјуб", па је доступан ширем аудиторијуму.

ОНО што остаје нејасно јесте како то да су запослени у РТС-у ипак остали на својим радним местима, односно зашто, попут колега из других медијских кућа, нису пресељени на неку алтернативну локацију - пишу у недељнику Време, у броју 529, од 22. фебруара 2001, у тексту "Сведоци најављене смрти", Биљана Васић и Тамара Скроза.

"По свему судећи, руководство је, ако ни о чему другом, било обавештено о информацијама које имају страни новинари: 'Имали смо добре односе са странцима и стално смо добијали упозорења. Сва та упозорења пренела сам свом надређеном, главном и одговорном уреднику програма Србија данас Чаславу Радовићу, али повратне информације није било', каже за Време Наташа Тасић, руководилац Службе међународних услуга РТС-а, током рата ангажована на контроли материјала које су слали страни новинари.

Љубодрагу Стефановићу, продуценту у истој служби, 7. априла по подне јавила се пријатељица из Атланте запослена на Си-Ен-Ену и упозорила га на опасност од бомбардовања. У разговору за наш лист Стефановић напомиње да је о томе обавестио службу обезбеђења, али да такође није добио никакав одговор. Руководство РТС-а и полиција која је пратила кретање страних новинара имали су пун увид у њихово понашање и у разлоге избегавања зграде РТС-а у вечерњим сатима. Све то ипак није имало превише утицаја, јер није познато да је неко покренуо питање опасности боравка у згради - с једне стране била су упозорења, а с друге неверица или немоћ."