НАТО је 24. марта 1999. године, у 19.45, почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, најпре на Косову и Метохији и на аеродрому у Батајници, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. Тешко су оштећени инфраструктура, школе, здравствене установе, медијске куће, привредни објекти споменици културе, цркве, манастири.

Наредбу о бомбардовању је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана. У агресији цинично названој "Милосрдни анђео", према разним проценама, погинуло је око 2.500 људи, међу којима и 79. деце, а више од 12.500 особа је рањено. Ни две деценије касније не зна се прецизно колика је штета у новцу начињена током 78 дана бомбардовања СРЈ. Процене се крећу од 30 до чак 100 милијарди америчких долара. Медији су објавили да је током бомбардовања извршено 2.300 ваздушних удара на близу 1.000 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона агресора лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

ИНТЕРВЕНЦИЈА НАТО-а извршена је због оптужби да, наводно, српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у селу Рачку, где је, наводно, почињен масакр над косовским Албанцима, као и одбијање југословенске делегације да потпише Споразум из Рамбујеа.

Што се "случаја Рачак" тиче, сви данас знамо да је то била лаж Вилијема Вокера, тадашњег шефа мисије ОЕБСА, превара коју су брзо разоткрили светски медији! Али и данас, питамо се ЗАШТО је лагао Вокер, један од највећих дипломатских превараната у прошлом веку? ЗАШТО никада и никоме није одговарао већ је добио свој споменик у Приштини!

Био сам у Рамбујеу и Паризу као шеф телевизијске екипе РТС-а која је извештавала о "разговорима" југословенске и делегације косовских Албанаца. Репортери су биле и Љиљана Милановић и Нада Драгић. Савезна Република Југославија је очекивала повољне вести јер се увелико причало о могућности бомбардовања наше земље ако преговори у Рамбујеу и Паризу пропадну.

ИЗВЕШТАВАЛИ смо преко сопствене сателитске станице и са три ЕНГ камере. Сниматељи Александар Ћетковић, Дејан Јовановић и Миомир Рајчевић наснимили су тада све што је било дозвољено и врло лако смо материјал прослеђивали Београду. Уз професионалност монтажера Душана Заложника и Бранислава Годића, организатора Ђорђа Бркића и инжењера Небојше Бјеговића и Војислава Томашева, у Рамбујеу смо били технички опремљени попут најугледнијих телевизијских станица. Што се самог Споразума тиче, нормално је да наша делегација није могла то да прихвати.

Постојао је и Анекс Б, такозвани војни део Споразума, који су Американци крили. У њему је предвиђен ултиматум СРЈ, право НАТО да ради шта хоће, поставља базе у СРЈ, да њихови авиони прелећу без дозволе и да војници имају имунитет и не одговарају пред нашим законима! Једна врста окупације и капитулације. Нико луд то не би потписао. Не чуди што су преговори у Рамбујеу пропали и што су главешине НАТО-а то једва дочекали како би најавили бомбардовање СРЈ. Вратили смо се из Рамбујеа и Париза забринути. Било је то неколико дана пред почетак бомбардовања.

КАНАДСКИ публициста Леонард Ј. Коен за тамошњи лист The Vancouver San у Ванкуверу, 15. априла 1999. године написао је:

"У почетку преговора у Рамбујеу и Паризу, изгледало је да НАТО жели да преговори буду бескрајни и да се сачува спољна граница СРЈ. У ствари, југословенској делегацији је, од почетка, било понуђено: или мир уз присуство 28.000 НАТО војника и око 2.000 верификатора на Косову - или бомбардовање! Убрзо по сазнању да југословенска делегација не прихвата уцену типа "или-или", већ инсистира на предлогу Контакт групе, на терену борбе нагло, вештачки ескалирају, и мало-помало, доводе до отворене агресије НАТО снага на Југославију!

РЕМЗИ Кларк, адвокат, предавач и писац из Њујорка, некадашњи јавни тужилац САД, у интервјуу Политици рекао је: "Лансирање томахавк ракета је у ствари чин и акт којим је почео рат, зато што се одбија да се потпише документ којим предајете своју земљу и своју отаџбину у наследство неком другом народу. То представља чин којим се започиње рат. Постоји страна која је починила акт за отпочињање рата, то је она која шаље бомбе и ракете. Били сте пред две могућности: да прихватите наше 'пријатељске' војнике да ходају вашим улицама и спроводе ред у вашем граду и да урадите оно што ја кажем, или ћемо вас бомбардовати и вратити у камено доба. То је чувена реченица изговорена у време Вијетнама када су биле бацане бомбе."

ХЕНРИ Кисинџер, бивши државни секретар САД изјавио је агенцији Бета, 5. априла 1999. године: "Срби су одбацили Рамбује јер га виде као увод у независност Косова. Они такође виде присуство трупа НАТО као врсту стране окупације, чему се Србија одувек традиционално опирала, пред Османском и Аустријском империјом, Хитлером и Стаљином, чак и ако бомбама буду принуђени на капитулацију, тешко се може очекивати да ће бити вољни да подрже такав исход."

"У Рамбујеу преговори су завршени и неће бити обновљени", сећа се генерал Весли Кларк, командант НАТО снага за Европу у својој књизи "Вођење модерног рата", чије делове су објавиле Вечерње новости, августа 2001. године.

- АЛБАНЦИ су потписали, али су Срби одбили. Тиме су створени услови за ваздушне ударе" - рекао је Кларк. Док су преговори у Рамбујеу још трајали, амерички генерал описује како је радио на три разбоја - плановима за дугорочно присуство НАТО трупа на Косову, разрађивању опције за ваздушне ударе са америчким колегама и решавању статуса Брчко. Албанци су, описује Кларк тај сусрет, били уплашена група камених лица која је слушала објашњења. "Ујутру, 23. марта 1999. године, главна команда НАТО била је у стању пуне приправности", пише Кларк. Био је то последњи дан наде у Холбрукову мисију у Београду. Чекало се гласање српског парламента. Није било помака - Хавијер Солана, генерални секретар НАТО-а, позвао је Кларка:

"Вес, имаш наређење за 'Фазу један' ваздушних удара. Имаћеш то ујутру написмено, али ово је наређење, разумеш ли?"