СТАЉИН је био Грузин и волео је здравице. То је случај - поштено говорећи, прилично редак- када стереотип одговара реалности сто одсто. Постоји чак читаво научно истраживање које се баш тако и зове: Стаљинове здравице.

Двадесет петог маја Стаљин је изрекао здравицу "За руски народ". Из стенограма се види: на пријему у Георгијевској дворани Кремља одржана је 31 здравица, у којима је поменуто 45 људи. Касно после поноћи, Стаљин је одржао последњу здравицу. Она није дуга, али је потрајала готово пола сата - због овација. Све је потом објављено у Правди, у донекле скраћеној и "испегланој" - што бисмо данас рекли, политички коректној варијанти. То се односи и на Вождову здравицу. Ја ћу је дати целу, стенографски забележену.

ДРУГОВИ, дозволите ми да подигнем још једну, последњу здравицу.

Као представник наше совјетске владе, желео бих да подигнем чашу у здравље нашег совјетског, а пре свега руског народа. Бурни, дуги аплаузи и повици "ура".

Испијам чашу, пре свега, у здравље руског народа, зато јер је он најистакнутија нација међу свим нацијама које су у саставу Совјетског Савеза.

Подижем ову чашу у здравље руског народа, јер је он у овом рату, а и раније, заслужио да се назове, ако хоћете, водећом снагом нашег Совјетског Савеза, међу свим народима наше земље.

Подижем чашу у здравље руског народа не само зато што је он - водећи народ већ и због тога што он има здраву логику и трпељивост.

НАША влада је имала доста грешака, имали смо тренутке потпуно очајног положаја током 1941-1942. године, када се наша армија повлачила и напуштала наша родна села и градове Украјине, Белорусије, Молдавије, Лењинградске области, Карело-

-финске републике, остављала их јер није било другог излаза. Неки други народ је могао рећи: нисте испунили наша очекивања, поставићемо другу владу, која ће закључити мир с Немачком и обезбедити нам миран живот. То се могло десити, имајте то на уму.

Али руски народ то није урадио, руски народ није био за компромис, указао је безгранично поверење нашој влади. Понављам, ми смо грешили, прве две године наша армија је била принуђена да се повлачи, чинило се да не владамо догађајима и да нисмо у стању да се носимо са ситуацијом. Упркос томе, руски народ је веровао, трпео, чекао и надао се да ћемо се ми ипак изборити с новонасталим околностима.

Управо за то поверење у нашу владу које нам је руски народ указао, велико му хвала!

У здравље руског народа! Бурни, дуготрајни аплаузи.

ОВУ кратку здравицу пред распаљеним (31. здравица!) ратним херојима, толико су коментарисали, толико су планова и програма нашли у њој, да ја ту стварно не желим ништа да додам. Ја овде не налазим ни промену етнополитичких опредељења, нити неповерење према другим народима СССР-а, нити наговештај новог таласа репресија, нити тежњу да Руси буду виђени као покорни бољшевици. Све је то, верујте ми, осмишљено у кухињама политиколога и новинских стратега.

Сматрам да се овде ради о најобичнијој захвалности. Најобичнијем поносу на свој народ. О признању сопствене кривице, тако ретком за вође било којег калибра, а тим пре за овоземаљског тиранина-полубога Стаљина.

То је цела истина.

Ако је веровати маршалу ваздухопловства Голованову, "Стаљин је жалио што није рођен као Рус, говорио ми је да га народ не воли зато што је Грузин. Источњачко порекло се код њега могло видети једино по акценту."

То је наравно, лирика. Али, да ли је Стаљину требало рећи било шта ако се зна да је међу укупним губицима Црвене армије било 66,4% Руса? Готово шест милиона од 8,7 погинулих совјетских војника?

Генералисимус Стаљин је волео здравице

ДРУГА чувена здравица изречена је у част победе, тачно месец дана касније и такође у Кремљу. О "шрафовима". Морам одмах да кажем: никоме се не би свидело да га назову вијком или матицом. А у Стаљиновом односу према људима као према бесловесним "људима-шрафовима" огледа се његова природа диктатора и тиранина. Ова браварска метафора му не служи на част и често се наводи као пример међу оптужбама на рачун његовог режима... Шрафови... Па да их заврће. "То је увредљива улога и ја бих молио да се у мом случају не примењује" - говорио је бесмртни Антон Семјонович Шпак.

То је заиста тако. Само што је у овом конкретном случају ова реч извучена из контекста. Чак не ни фраза - само једна реч. На пријему за учеснике Параде победе, 25. јуна 1941. године, чуло се много здравица. Пило се, природно, за Стаљина, за команданте, за Генералштаб, у здравље Калињина, владе, команданта позадине Црвене армије, генерала Хруљева. Окупило се све што је нешто значило, сва елита, маршали и академици. У том контексту "поменута" здравица звучи, па извините" као да се овај израз не може приписати никаквом крволочном диктатору... него, напротив, звучи - некако људски.

Ево те друге чувене здравице. Просудите сами.

- НЕМОЈТЕ мислити да ћу да кажем нешто изузетно. Моја здравица је једноставна и сасвим обична. Желео бих да наздравим људима који немају звања и чинове. Људима које сматрају "шрафовима" великог државног механизма, али без којих сви ми - маршали и команданти фронта и армија, да се грубо изразим, не вредимо ама баш ништа. Довољно је да се један "шраф" разлабави - оде све. Подижем ову чашу за људе просте, обичне, скромне, за "шрафове" захваљујући којима функционише наш велики државни механизам у свим областима науке, привреде и војних дела. Њих је много, читави легиони, јер се ради о десетинама милиона људи. То су - скромни људи. Нико од њих не пише, немају никаква звања, можда нешто мало њих има чинове, али то су људи који нас држе, као што темељ држи кров. Пијем у здравље тих људи, наших цењених другова.

- Извињавам се, али шта ви то стално "роб" па "роб"? Каква вам је то реч? - љутио се на цара Ивана Грозног поданик Шпак.

Те вечери Стаљин, мора му се то признати, никога није назвао ни робовима, а ни "шрафовима". Сетио се простих, обичних и скромних људи. И назвао их је друговима.