ДРУГОГ маја оружје су положили последњи војници забарикадирани у подруму Рајхстага. Тога дана се предао и Берлински гарнизон - 135.000 нацистичких војника и официра. Тада је капитулирала и немачка војска у Италији.

Четвртог маја, на северу Немачке, нацистичка војска предала се Енглезима. Ла Рошел на атлантској обали Француске се држао, као што сам већ писао, све до 8. маја. Деветог маја је у Берлину потписан Акт о безусловној капитулацији.

Што се тиче формалног завршетка рата, дошло је до извесне забуне. Стаљин је желео да изда саопштење о томе после капитулације у Берлину. Амерички дописник је прекршио забрану и објавио вест, због чега се Черчил није нимало узрујао: западни савезници су Дан победе славили 8. маја, а Руси - 9. маја - пише британски историчар А.Тејлор.

ЈЕДАНАЕСТОГ маја је завршена и Прашка стратешка офанзива.

Током те операције ликвидирана је група од 860.000 војника, која је одбијала да капитулира. Наши губици су били 11.265 погинулих. Једанаест хиљада погинулих црвеноармејаца - после завршетка рата. Једанаестог маја је положила оружје Хитлерова војска на Курландском полуострву - у Летонији.

Четрнаестог маја совјетска армија је прекинула потеру за Немцима у Централној Европи, који су се повлачили ка Западу. Они који су у томе успели, нашли су се у америчкој зони.

Петнаестог маја Совјетски информбиро је саопштио: "Пријем заробљених немачких војника и официра са свих фронтова је завршен."

Али чак и 17. маја, када су совјетски обавештајци дошли у Фленсбург, на граници с Данском, ради хапшења постхитлеровске Деницове владе, наишли су на недирнути кутак нацистичке Немачке: нацистичке официре у униформи, полицајце на раскрсницама, ратне бродове... Гигантски рат није могао бити завршен у тренутку, нити чаробним штапићем, а ни немачким маршалским жезлом.

УЧЕСНИЦИ церемоније потписивања капитулације у Берлину сећају се апсурдних манипулација које је својим жезлом изводио Кајтел. Он у том тренутку није био у стању да изда чак ни наредбу о предаји. Немци нису само имали проблема у комуникацији - проблем је био у томе што она уопште није постојала. У главном штабу немачке команде су покушавали да подигну дирижабл с антеном. Он би се током ноћи навлажио и није успевао да полети.

Генерали, па чак и фелдмаршали, морали су да се пробијају шумским стазама како би лично издавали наређења. Генерално гледано, последњи дани Вермахта су својеврсни тамни вилајет. Командант дивизије - немачки официр - могао је без проблема да напусти рејон који је требало да брани. Када би га команда због тога благо укорила, одговарао би: надирале су велике руске снаге, па сам одлучио да се не упуштам у борбу.

МЕСЕЦ дана пре победе Стаљин је разговарао с патријархом московским и целе Русије Алексијем I.Васкрс је те године падао 6. маја - на дан Георгија Победоносца, заштитника христољубиве војске. Имендан Георгија Константиновича Жукова, који је Акт о капитулацији потписао половином Светле недеље.

Георгијевска лента, коју ми качимо на одећу и на аутомобиле пред Дан победе - директан је потомак Георгијевске ленте за Орден Светог Ђорђа, Георгијевски крст и Георгијевску медаљу. Током Великог отаџбинског рата она је враћена у систем одликовања под називом Гардијска лента - за Орден славе и Медаљу за победу над Немачком.

Пријем 24. маја 1945. године у част војних команданата Црвене армије, на којем се зачула чувена Стаљинова здравица "За руски народ!", одржан је у Георгијевској дворани Великог кремаљског дворца. Дворана је тако названа у част Ордена Светог Ђорђа, а украшена је мермерним плочама с именима георгијевских каваљера.

И још једна коинциденција - 9. маја по старом, јулијанском календару, слави се дан сећања на преподобног Јосифа Оптинског, односно, то је дан Светог Јосифа. Да ли сте претрнули? Можете се опустити: он је канонизован тек 1996. године. Тако да је то заиста чиста коинциденција.

УЈУТРУ је објављен Указ Президијума Врховног совјета СССР-а, који је потписао М.Калинин:

"У знак сећања на победоносни завршетак Великог отаџбинског рата совјетског народа против немачко-фашистичких завојевача и на историјске победе Црвене армије које су довеле до потпуног слома нацистичке Немачке, која је потписала безусловну капитулацију, установљава се да ће 9. мај бити општенародни национални празник - ПРАЗНИК ПОБЕДЕ." Девети мај је нерадни дан.

Био је то такав дан и такав догађај када је све експлодирало и када је власти све било опроштено и заборављено, а народ се осећао као потпуни господар над сопственим животом.

ПРАЗНИК победе је постао Дан победе. Од 1948. године 9. мај поново је постао радни дан. Отприлике, доста је било шетње, треба да се ради, земља да се обнавља. Али су на двадесетогодишњицу победе, за време Брежњева, том дану вратили комплетан празнични статус. На Леонида Иљича и његове ратне заслуге се може различито гледати. Четвороструки херој Совјетског Савеза је у његовом случају - својеврсно исмевање статуса хероја. Али Брежњев је био истински ветеран, и за његове владавине је урађено много тога како народ не би заборавио рат и како бисмо постали свесни значаја победе.

ПРЕЗИР ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉСКОМ ЗНАМЕЊУ НА ПРВОЈ паради 1945. године специјална колона војника, који су носили немачке заставе, имали су шлемове и рукавице како не би прљали руке - наглашавајући на тај начин презир према непријатељском знамењу. Хитлеровске заставе је у мају 1945. године прикупљао специјални тим СМЕРШ-а. Било је ту различитих застава, чак и Радног фронта и Хитлерјугенда.

Војне параде су 9. маја у време СССР-а одржане три пута - јубиларне 1965, 1985. и 1990. године (постојао је некада још један празник - 7. новембар, па су тога дана сваке године немилосрдно извозили војну технику на калдрму испред Кремља). Од 1995. године параде се одржавају сваке године.

ПРВА Парада победе одржана је 24. јуна 1945. године на Црвеном тргу. Никада ми није било баш најјасније зашто је изабран баш тај дан. Зашто не 22. јун? Некако нема логике.

По најстрашнијем пљуску смотру параде је вршио Жуков. Како је то изгледало луцидно је приказано спомеником испред Историјског музеја - војсковођа на коњу. Наводно је на његовом месту требало да буде Стаљин, и наводно је лично желео да изврши смотру параде, али му нешто није ишло јахање. Одмахнуо је руком, нека то буде Жуков, он је ионако био у коњици. Поштено говорећи, у то је тешко поверовати, јер је Стаљин био добар јахач. Пре ће бити да је вожд једноставно проценио да је у његовим годинама некако недостојно и непримерено шепурити се на белом коњу пред војницима.

ДВЕСТА спуштених немачких застава и пуковских барјака носила је специјална колона. Али "Власовљевог триколора" - данашње заставе Руске Федерације - није било. То да је и она бачена на дрвену платформу у подножју Маузолеја - јесте измишљотина. Још један у низу комунистичких митова (друге ствари нећу да коментаришем, али у миротворству су одани лењинисти били и остали велики мајстори). Не, господо другови, власовци се уопште нису борили под тробојком, имали су само нашивени амблем-шеврон.

Многи из неког разлога верују да су заставе Немачке јавно спаљене заједно с дрвеном платформом подигнутом насред Црвеног трга. То није истина. Идеја јесте постојала, али је донета одлука да се паганска ломача неће палити испред Кремља. И били су у праву.