ШЕСТОГ маја, врховни командант савезничких снага Двајт Ајзенхауер позвао је шефа наше војне мисије у штабу Ваздухопловних снага САД, генерала И. А. Суслопарова, у своју резиденцију у Ремсу (североисток Француске). Будући председник САД је рекао да му је дошао нацистички генерал Јодл с предлогом да капитулира пред англо-америчком војском, после чега би се заједно борили против СССР-а. Ајзенхауер га је уз осмех уверавао да је он, наравно, од Јодла захтевао потпуну капитулацију Немачке, да неће прихватити ништа друго, и да је овај то прихватио.

А сада, ето ту капитулацију треба потписати. Време је већ договорено - следећег дана, 7. маја, у два сата и 30 минута. Суслопарова су замолили да обезбеди одобрење текста у Москви и да га потпише у име Совјетског Савеза.

Полетео је телеграм у Кремљ. Сат је почело да откуцава.

СУСЛОПАРОВ се нашао у врло тешкој ситуацији. С једне стране, он је својим потписом могао да заврши рат и да сасвим сигурно тиме обустави борбе у којима су сваког тренутка гинули наши војници. Поред тога, Американци су могли и да се попишмане - и да једноставно капитулацију потпишу и без совјетског представника. Али, с друге стране, потписујући ту капитулацију, Немачка је признавала пораз на америчкој територији. Из тога произлази да су је поразили Американци?

Одговора из Москве није било.

У два сата и 41 минут, 7. маја, у сали где су радили оператери врховног команданта англо-америчке војске, потписан је протокол о капитулацији Немачке. Совјетски генерал је педантно додао у текст тачку о томе да је у будућности могуће потписивање другог, савршенијег акта о капитулацији Немачке, "уколико то буде захтевала нека од савезничких влада". То је био излаз који је успео да пронађе.

А из Москве је летео телеграм: ништа не потписивати.

НЕМЦИ су за то време трговали са савезницима. Желели су да што више војника Вермахта извуку из совјетске зоне. Било им је јасно да би сви они - сваки од њих!- могли да буду сматрани ратним злочинцима.

Американци су паралелно играли своју партију "позајмљивања" наше победе у очима светског јавног мњења. Почело је бомбардовање Москве захтевима из Вашингтона. Како би маршал Стаљин гледао на то да председник Труман 7. маја сам светској јавности објави вест о капитулацији Немачке, у 19.00 по московском времену? Не? У реду. Председник обећава да ће причекати и да неће ништа објављивати до 8. маја - уколико маршал Стаљин не да свој пристанак за неко раније време. Истог тренутка је стизао предлог за нови термин.

Отимати туђе није добро. Осим тога, победа за Американце апсолутно није имала такав значај као за нас.

Своје мишљење, као и обично, дао је и Черчил. Седмог маја у 16.26 послао је Стаљину текст немачког саопштења о капитулацији које је емитовано на радију, уз закључак:

Пошто већ читав свет зна за капитулацију, сматрам својом обавезом да издам саопштење о томе. У противном ће изгледати да су владе једине које с тиме нису упознате.

Сви су журили да на главу ставе ловоров венац победника над Немачком.

О ТИМ данима у Москви пише у мемоарима генерал Штеменко:

"Стаљин је као и обично, лагано шетао уз ивицу тепих-стазе. Читава његова појава је одавала крајње незадовољство. Разговарало се о капитулацији у Ремсу. Истакао је да су савезници организовали једнострани договор с Деницовом владом. Такав договор више личи на лошу заверу. Осим генерала Ј. А. Суслопарова, нико од званичника СССР-а није био присутан у Ремсу. Испада да за нашу земљу нема капитулације, упркос томе што смо управо ми више од било кога страдали од нацистичке инвазије и дали највећи допринос победи." Од такве "капитулације" могу се очекивати само лоше последице.

- Споразум који су потписали савезници у Ремсу - настављао је Ј.В. Стаљин - не може се поништити, али га не треба ни признати. Капитулација треба да буде спроведена као најважнија историјска чињеница и прихваћена не на триторији победника, већ тамо одакле је кренула фашистичка агресија - у Берлину, и не једнострано, већ неизоставно од стране свих врховних команди свих држава антихитлеровске коалиције. Може да је потпише неко од лидера бивше фашистичке државе или читава група нациста.

БИЛА је то манифестација политичке воље - супстанце која је вечно недостајала руској власти. Даље су разматрана техничка питања. Одлучено је да с наше стране капитулацију потпише Жуков - у пораженом Берлину.

Увече, 7. маја, 1945. године, док су у Лондону, Паризу и Њујорку гомиле људи славиле необјављену победу, у Москви је у Бољшој театру приређен празнични концерт. Позивнице су на време уручене свим шефовима амбасада. Они су очекивали да ће управо у Бољшој театру бити објављена вест о капитулацији Немачке потписаној у Ремсу.

Али, испоставило се, да је концерт био посвећен 40-годишњици смрти проналазача радија, А.С.Попова. Британски амбасадор се сећао да су негде на половини вечери он и амерички колега пришли првом заменику народног комесара иностраних послова Вишинском и да су му рекли: "Ми немамо ништа против вашег мистер Марконија, али ви имате далеко озбиљнији повод за славље." Тада смо отишли из дворане.

ПОБЕЂЕНИ ЗАЛИВАЈУ ПОРАЗ ПОСЛЕ потписивања капитулације наметнуло се питање: Да ли нахранити и немачку делегацију, и чиме - ваљда не црвеним кавијаром. Питали су Жукова. - Нећемо ситничарити - дајте им да једу све што је припремљено за банкет - одговорио је он. - Дајте им и да пију колико хоће. Нека залију свој пораз.

ТАЧНО у поноћ по московском времену између 8. и 9. маја Жуков је отворио церемонију потписивања Акта о безусловној капитулацији. Команду савезничких снага представљали су маршал авијације Британије, командант ваздухопловних снага САД и врховни командант француске армије. Совјетски официри су широм отворили бочна врата и на њима су се појавили Немци. Кајтел је био бео као креч.

Процедура је одржана у источном делу Берлина, у штабу совјетске 5. ударне армије. Намештај за главну церемонију рата - његов завршетак - узет је из рајхсканцеларије. Док је Кајтел прилазио столу како би ставио свој потпис, под ногама му је био тамнобраон тепих из Хитлеровог штаба. Вероватно га је препознао.

Севали су рефлектори, шкљоцале камере и фото-апарати. Сведоци кажу да Кајтел, узбуђен, на Жуковљева питања није одговарао са "да", него са "јавол" - "разумем".

Читава церемонија је трајала тачно 43 минута. Пет примерака историјског документа потписало је свих пет земаља. Немачка делегација је позвана да напусти салу.

ЖУКОВ је прогласио састанак завршеним и весеље је употпунио његов позив:

- За један сат, позивам вас да се, по руском обичају, почастимо оним што нам је позадина послала.

Те ноћи су из позадине стигли пиће и храна, искључиво домаће производње. Истина, Кајтел у својим белешкама, које је писао чекајући извршење казне, горко примећује да је вино било немачко. Сигурно лаже: совјетски мени је био политички потез. Али су посуђе и есцајг били немачки, а тањири с иницијалима царске канцеларије.

Потписивању Акта присуствовао је и генерал Суслопаров. Тек је овде сазнао да Штаб није имао никакве примедбе на његове потезе у Ремсу. Деветог маја, Акт о безусловној капитулацији Немачке, потписан у Берлину, објавиле су све најважније новине. Велики отаџбински рат је био завршен.