ПОСТОЈИ мит о томе да је здање Рајхстага после рата било порушено. То би, наводно, била "егзекуција" симбола нацистичке Немачке. Совјетском народу, наравно, Рајхстага није било жао, више би жалили натписе које су на његовим зидовима оставили наши борци.

Немачки парламент, међутим, нико није дизао у ваздух. Здање се нашло у Западном Берлину (Берлински зид се протезао буквално испод његових прозора) и дуго је стајало у неком полуразрушеном стању. Године 1954. скинута је купола - због опасности од рушења.

"Преваспитани" Немци су приликом прве реконструкције део зидних натписа оставили тако да могу да се виде, а остале су прекрили малтером. Непристојне су, истина, у договору са амбасадом, уклонили.

То је историјски казус, али да су победили Немци, од помпезног здања Рајхстага баш ништа не би остало. Као ни од читавог старог Берлина. Хитлер је планирао да га поруши и да на његовом месту изгради нови град - "престоницу немачког света" - Welthauptstadt Germania. Пројекат дворског архитекте Шпера већ је био готов: макета је и демонстрирана баш у Рајхстагу.

ОСИМ поменуте архитектонске, у Рајхстагу су приређиване и друге интересантне изложбе - Вечити Јеврејин, Бољшевизам без маске. Само што их немачки посланици нису видели, јер се после 1933. године тамо више нису одржавала заседања. Посланици су се сместили у зграду која се налази одмах поред Опере (Немци су их у шали звали најплаћенијим хором на свету). А и после 1933. године, посланици једнопартијског (сви из НСДАП) парламента окупили су се свега 19 пута. А од почетка 1942. године - уопште се нису ни окупљали.

У самом здању Рајхстага су после паљења и пожара прозори зазидани циглом, а већина просторија није била у употреби. Били су ту радионица за производњу сијалица и једно одељење болнице. Чак да је тамо и заиста заседао (а током рата јесте) парламент, каквог би смисла имало јуришати на Државну думу ако се поред налази - Кремљ? Али то је већ посматрање из наше перспективе.

ФОТОГРАФИЈА СИМБОЛА ПОБЕДЕ ЗАСТАВА коју је требало да носе Михаил Јегоров и Мелитон Кантарија није била обична - то је била застава Ратног савета армије. Пободите је на куполу Рајхстага - био је задатак Ратног савета. Званична Застава победе ће бити подигнута 2. маја, када ће је фотографисати дописник "Правде", снимак ће авионом бити достављен у Москву, а 3. маја ће чувена фотографија бити објављена у новинама.

Тако и у руској Државној думи - у пролазу између свима познатог тзв. Старог здања које гледа на хотел "Москва" и нови "стакленац" са 16 спратова, стидљиво сакривен иза његових леђа - такође непрестано нешто излажу и демонстрирају.

ПОСЛЕДЊИ Хитлеров бастион, наравно, није био никакав запуштени Рајхстаг, већ комплекс зграда царске канцеларије и пре свега бункер - где су завршавале полупокидане нити командовања трупама.

Без обзира на то, није случајно да је финалном тачком рата сматрано баш чувено заузимање Рајхстага - јер је он у стаљинистичком СССР-у, па и у читавом свету, сматран симболом нацистичке Немачке. А можда је и настанак овог мита да је Рајхстаг "цитадела хитлеризма", кристално јаје у којем је на крају игле сакривен живот Кашчеја Бесмртног - био наслеђе 1933. године и читаве те приче око доласка Хитлера на власт, мистериозног паљења Рајхстага и каснијег обрачуна с комунистичком партијом. А можда је једноставно било неопходно јасно рећи куда ми то идемо - током читавог рата. Мета је био Берлин, а њен "центар" - Рајхстаг. Таква је, ето, "нишанска идеологија" митологија.

Немци су о овој кући могли да мисле шта им је воља, али наши преци су чврсто веровали: ако се црвена застава залепрша над Рајхстагом, то значи да је готово, да је победа наша и да се рат завршио.

НЕМЦИ су се очајнички борили. Спремали су се за дугу, вишедневну опсаду. У парку Тиргартен био је прокопан противтенковски ров с водом. Рајхстаг је био главно упориште одбране Берлина, које је омогућавало контролу над целим градским центром. За Швабе је ово такође био симбол, иако је био ван употребе. Натпис "Немачком народу" на његовом забату изливен је од француских топова освојених током Првог светског рата.

Како је то доживео, после рата је причао херој Совјетског Савеза Ф. М. Зинченко, командант 756. пешадијског пука, који је, у ствари, на јуриш заузео Рајхстаг.

"Триста метара јужније од Бранденбуршке капије налази се царска канцеларија. Тамо, у бункеру, своје последње минуте је бројао главни фашистички злочинац - Хитлер. Свега 800 метара од нас. Али тада, тог 30. априла, ми то нисмо знали. Стварно штета. Могли смо да покушамо да покуцамо и тамо. Сигуран сам да смо за то имали довољно снаге."

Зинченкова сећања су необично прецизна до у детаље и врло лако опровргавају већину митова који прате чувени напад.

ИЗ НЕКОГ разлога се сматра да су два хероја која су носила Заставу победе била специјално одабрана на националној основи. Рус Јегоров - симбол народа. Грузин Кантарија - симбол Вожда, односно Стаљина. Доцније се помиње и трећи у знаменитој групи - поручник Берест, коме су тек у наше време доделили звање хероја Украјине. И овде је симболика јасна: Берест је Украјинац - независна Украјина.

Ко је бирао, на ком нивоу, када? Зинченко описује како је заиста било. Он је дао задатак извиђачком официру пука, капетану Кондрашову, да узме двојицу најбољих извиђача и да с њима дође на командну позицију. Овај је довео све, читав вод: дошли су Белоусов, Јегоров, Маљуженко, Иванов, Кантарија, Коноваленко, Заливчи, оба Крињевича, Мјагченко, Олејник, Чернишков, Паљчиков, Парчевски, Могилко, три Савича, па чак и четрнаестогодишњи "син пука", Гоша Артеменков. Сматрам да је правично да се наведу сва презимена, јер су сви они хероји и сваки је могао да доспе у уџбенике. Све најбољи међу најбољима. Капетан извиђач није знао кога да изабере.

РЕАКЦИЈА команданта пука је била предвидива. "Шта, зар је наређење било нејасно? Двојица, мајку ти твоју! Извршавај!" Кондрашов је тешка срца изговорио насумице два презимена: "Јегоров и Кантарија! Код командира пука!" Како то често бива, историју нису стварали иза кулиса, у високим кабинетима, па чак ни у штабовима - него обични капетани.

Јуриш на Рајхстаг је почео 30. априла у подне. Борба је била страшна. Пет сати су наши батаљони напредовали 250 метара до здања. У једном тренутку је у ватру бачена последња резерва - водови снајпериста, извиђача и везиста.

Око 15 часова Немци су неочекивано прешли у контраофанзиву. Зинченко се сећао:

"Они су се раширили у две једнаке врсте од по 500 људи, уз подршку тенкова и самохотки. Наступали су потпуно усправни, непрекидно пуцајући из аутомата. Ишли су као суманути фанатици, не обраћајући пажњу на нашу ватру. Ишли су у неизбежну и апсолутно бесмислену смрт. Касније смо сазнали да су то били есесовци из Хитлеровог личног обезбеђења, његова последња резерва."

Сви наши борци су гледали филм Чапајев, па знају како "капељевци" падају као снопље под митраљеском ватром. Да је СС као некада имао црну униформу, сличност би била поражавајућа.

Двадесет другог јуна 1941. године такав психички напад би сигурно деловао на црвеноармејце.

Међутим, совјетске пешадинце који су прошли све кругове пакла и преживели до маја 1945. године, то сада уопште није нарочито узбудило. Самоубице? Кад сте будале, како вам воља.

У ноћи уочи 1. маја застава је причвршћена на крову Рајстага. Донели су је Јегоров и Кантарија, а с њима је била и цела група бораца.