ОСИМ свакојаког ридања, отворене пропаганде, бесконачног понављања најбесмисленијих података из нацистичких новина на руском језику, постоје, наравно, и нормална истраживања војних историчара. "Хранa, сточнa хранa и другe ствари." Ако се не чита пажљиво, испада да, уколико си одасуо мало од свог овса немачком коњу - готово, одмах си народни непријатељ. Међутим, заправо се то "извршавање наређења немачке администрације" - није односило на сељаке који су пред упереним аутоматима давали своје, него на припаднике казнених организација који су се бавили "прикупљањем", односно реквизицијом, конфискацијом туђег. Насилно отимање намирница својима, Русима, да би оне биле дате туђинцима, Немцима, значило је осудити своје на смрт од глади током зиме. Зар то није злочин?

Половином рата велики део окупираних територија је био ослобођен. Испливале су на површину чињенице о монструозним злочинима нациста. Деветнаестог априла 1943. Президијум Врховног совјета СССР-а је издао нови указ, према којем су за ратне злочине били надлежни војно-пољски судови. Притом се није правила разлика између окупатора и издајника.

1.ПРЕДВИЂЕНО је да немачки, италијански, румунски, мађарски, фински фашистички злочинци, криви за убиства и мучење цивилног становништва и заробљених црвеноармејаца, као и шпијуни и издајници домовине међу совјетским грађанима, буду осуђени на смрт вешањем.

2. Помагачи из редова локалног становништва криви за помагање злочинцима у вршењу одмазде и насиља над цивилним становништвом и заробљеним црвеноармејцима, биће кажњени слањем на робију и принудни рад у трајању од 15 до 20 година.

3. Са пресудама војно-пољских судова при дивизијама обавестити командира дивизије и извршавати их без одлагања.

Чак и када су 10 година после рата амнестирани "совјетски грађани који су током Великог отаџбинског рата 1941-1945.године, због кукавичлука или помањкања свести били увучени у сарадњу са окупаторима", амнестија се није односила на оне "који су као извршиоци осуђени за убиства и мучења совјетских грађана".

И то је, сложићете се, било праведно.

ГЕНЕРАЛ М.А.Гарејев говори о 200.000 помагача, од којих је у хитлеровским оружаним формацијама служило више од 100.000. Л. Рјепин истраживао је документа војног архива у Потсдаму (Немачка). Дошао је до открића да је у немачку армију ступило 180.000 совјетских грађана, половина од тога - као војници:

Руска ослободилачка армија (РОА), генерала Власова - 50.000.

Руска ослободилачка народна армија (РОНА), Каминског - 20.000.

Полицајци - приближно 60.000-70.000.

Козачка војска - 70.000.

Према најновијим немачким подацима, број полицајаца се подудара: почетком 1943. године 60.000-70.000. Плус "источни (национални) батаљони" - 80.000.

ГЕНЕРАЛНО узев, подаци се не слажу, али су они ипак пет до седам пута мањи од оног ритуално-виртуелног "милион наоружаних Руса за Хитлера".

Али, да будемо поштени сами пред собом, претпостављам како је дошло до тога. Постојале су још и "специјалне јединице Вермахта" - 400.000-500.000 људи. "Специјалне јединице" - звучи застрашујуће. Њих су другачије звали "добровољним помагачима". Једнако гадно: гадови добровољно дошли да помажу у паљењу, убијању, силовању... Natural born killers - убице по рођењу.

Од њих ћемо и почети. Само да најпре дефинишемо због чега су нама важни ови бројеви. Зашто је важно колико је било издајника, помагача, колаборациониста, оних који су по зову срца или суочени са страхом од смрти почели да сарађују с хитлеровцима?

ПОСТАВЉА се питање какав је то отаџбински, народни и свети рат ако се половина нашег народа борила на противничкој страни. То питање се већ појављује у радовима појединих историчара. Убрзо после историчара, поставиће га новинари, а онда и најшира јавност.

Јасно је зашто то раде другови научници, доценти с докторатима. Свако би да остави свој траг у науци. А отварањем архива заиста је испливала гомила докумената управо о колаборационистима. Креирај, измишљај, покушавај. Често - захваљујући западним грантовима. Преименовати рат - зар то не би био траг у науци? Па још уз врло рафиниран и благ изговор - "да се спере блато" с имена оних који су се борили против комунизма. Па макар и на Хитлеровој страни.

ПРАТИМО логичан след. Ако је пола земље било међу Хитлеровим савезницима, намеће се питање с киме је Немачка уопште ратовала. Па с демократијама на Западу, и још - стицајем околности - са стаљинистичким режимом на Истоку. Стицајем околности - јер је он био близак Хитлеру по свим параметрима, треба се само присетити предратног пријатељства. А уз то је и пола Русије свим срцем било за Хитлера.

Педесет хиљада власоваца - ако поверујемо у то да су они заиста постојали и да нису били некаква виртуелна војска попут војника из Звезданих ратова - то је ништа у поређењу са 34,5 милиона совјетских војника који су учествовали у рату.

То чак није ни кап воде у мору. То је зрнце водене прашине.

Педесет хиљада - и 34 милиона и 500 хиљада. Један власовац на седам чета регуларне армије.

КАДА бисе направило поређење с милион (!)партизана - при чему није могло бити много партизана по опредељењу. У шуми се нису баш могли најести хлеба. Професионални диверзанти и обавештајци, они који су били у окружењу, одсечени од својих, бегунци из ратног заробљеништва, народни осветници који су не баш лагодан, али свакако безопасан живот под Немцима мењали за смртно опасно скитање по Брјанским шумама и мочварама Пољесја.

А њих је свеједно било - више од милион.

У том контексту 20.000 каминаца - чак и под претпоставком да су после принудне мобилизације под упереним цевима есесоваца, брјански и орловски сељаци сви као један прихватили нацистичке идеје - то је бројка која се просто може игнорисати. То чак није ни на нивоу статистичке грешке.

СЕДАМДЕСЕТ хиљада козака - чак и ако их је било 70.000 - отприлике је сличан галиматијас. При томе козачке јединице Немци чак нису ни слали на фронт, него су их користили као помоћне и казнене. Прва већа козачка војна формација Фон Панвица није формирана ни на Дону, ни у Кубањи, него у Пољској. Немачка команда је одуговлачила са слањем Прве козачке дивизије на Источни фронт, па је напослетку ипак одлучила да не изазива судбину (народски речено, да не чачка мечку) - те је она упућена на Балкан.

Осим набројаних, других наоружаних Руса у хитлеровој армији и није било. Када се све сабере и одузме, испада да руских војних јединица у немачкој армији уопште није ни било. Ако се под војним подразумевају јединице које су се на фронту бориле против регуларне совјетске армије.


РУСИЈА И ЗАПАД ПРИРОДНИ СУПАРНИЦИ

ПРЕИСПИТИВАЊЕ резултата и последица рата јесте аутоматско преиспитивање успостављеног поретка познатог нам света. Апсолутно нисам склон да верујем да се овде ради о некаквој завери против наше земље. Али таква је логика савремене real politik. Русија је за Запад одувек била и биће природни супарник, конкуренција, а у одређеним околностима, вероватно и непријатељ. Конкурента треба уништити, иначе ће пре или касније он то учинити теби. А читав свет живи као и пре, ослањајући се на резултате Другог светског рата и на одлуке које су донели победници крајем тог рата и одмах после њега.