ПОСЛЕДЊИХ година, онако, као успут, између редова - поново испливава старобољшевичка митологија дефетизма.

Познато је да је Лењин желео да руска влада претрпи пораз у светском рату. Узгред, не Отаџбина, него управо влада - јер се претпостављало да ће радници и сељаци по преузимању власти зачас повратити изгубљено. Последица његове конфузне фразеологије био је уздрман борбени дух војске, Брестовски мир и огромни територијални и морални губици. Идеолозима националног квазилиберализма тај се ћорсокак из неког разлога допао. Победу у Великом отаџбинском рату сматрају узалудном. Колико изгинулих, какво невероватно исцрпљивање, каква колосална разарања. А зашто је све то било неопходно?

ПОБЕДА свакако ништа добро није донела народу, осим што је учврстила стаљинистички режим. А бркати Грузин је, дабоме, користећи ратне околности врло приљежно интернирао и побио - још милионе невиних.

Ако је народ победу платио таквом ценом, а она, мисли се на победу, како се испоставља, уопште и није била неопходна- онда се девалвира и унижава не само победа него и читава потоња историја народа.

Шта би се десило уколико би се након совјетске власти на ђубриште бацило и совјетско тумачење Великог рата?

Хајде да размислимо о томе.

Као прво, природа не трпи празнину. Учинимо то и неће бити ничег што би се могло супротставити миту, који се ствара на наше очи, о другим агресорима и победницима у том рату.

ГЕНЕРАЛНО посматрано, ништа добро не треба одбацивати. Ако је совјетски мит о рату застарео, ваљало би га опрати, очистити, угланцати, испунити новим садржајем, реалном текстуром, прецизним бројкама. Једном речју, модернизовати га. Позитивна митологија о рату нама је апсолутно потребна.

Престали су да нам причају приче о томе како се совјетски народ једнодушно окупљао око своје комунистичке партије. А онда је кренуло - звер Стаљин се најпре обрачунао са својим генијалним маршалима, а онда зверски насрнуо на незаштићену Пољску, балтичке државе и на крају - на Немачку. Нагомилао незамисливе количине оружја и кренуо у напад. Чудно је, наравно, што ту апсолутну надмоћ у наоружању Црвене армије, у јуну 1941. године, није приметио ниједан учесник рата. Ни совјетски ветерани, ни немачки генерали који су писали мемоаре.

Или је посреди још један савремени мит.

НЕШТО мало о идентичности Хитлерa и Стаљина (готово лирска дигресија). То махерско извртање засновано је на томе што су обојица, забога, тирани, непријатељи демократије, обојица су била на челу ауторитарних режима који су спроводили терор. Између стаљинистичког СССР-а и Трећег рајха - уистину би се могло наћи много тога заједничког. Само ако се хоће.

Истина, у СССР-у су чак и током Великог отаџбинског рата отварани универзитети и спровођене су научне експедиције, а у Трећем рајху је број научника и студената почео да опада 1933. и тај тренд се наставио до 1945. године.

АКАДЕМИК В. И. Вернадски још 1934. године врло уверено је предвидео неминовност пропасти Трећег рајха: ако држава не цени образовање и науку, не настоји да се њена омладина образује што је могуће боље, она се супротставља историјским законима, законима космичког развитка. Таква држава нема историјску перспективу.

Стаљин и Хитлер су умногоме слични. У оној мери у којој су слични сви тирани на свету. Совјетски Савез је помало подсећао на Немачку. Све идеологизоване државе у одређеној мери подсећају једна на другу.

Али мит о идентичности Стаљина и Хитлера - то је мит о истоветности шерифа и бандита. Обојица у рукама имају исти "колт", и обојица га користе у свакој згодној прилици.

ТИРАНИЈА (и било који начин владавине у начелу)- није ништа друго него средство за спровођење у живот ове или оне политике. Али као што наоружани људи могу имати потпуно различите циљеве, тако и државе могу своје снаге да користе за потпуно различите циљеве.

Стаљина и Хитлера би било могуће упоредити са двојицом људи који се бију до смрти. И један и други боре се не за живот, већ до смрти. Један чезне да труп свог противника истранжира и запали, да му силује жену, да је живу сахрани, да му децу претвори у робове, отме имовину, запали кућу, а на месту спаљеног села - да ископа језеро у којем би се мирно праћакали дебели шарани.

ДРУГИ такође није јагњешце, такође вапи да убије непријатеља. Шта после тога? Онда би његову жену дао свом брату, кућу би преуредио - на свој начин, са суседима би се удружио у колхоз, јер му се чини да је лакше орати трактором већи комад земље него мањи. Део својих рођака он ће довести на ту земљу и населиће их у куће оних који не буду желели да живе по новим правилима. Али он неће убијати туђу децу. Он ће их усвојити, научиће их да говоре његовим језиком и даће им образовање. Он ће одгајити децу пораженог заједно са својом, као да су његова рођена.

Крв пршти на све стране, крцкају поломљена ребра, породице трпе, преживљавајући све то, дајући своме оцу-борцу последњи комадић хлеба, бринући о њему током кратких предаха. А он их још жестоко кажњава због непослушности, прекоревајући их: "За вас се борим! Видите да је рат!"

ЦЕНА тој двојици која се бију до смрти је ипак потпуно различита. Због тога што један од њих жели да успостави свој нови светски поредак - и да посини туђу децу. Он ће се према њима понашати једнако сурово као и према својима, деспотски захтевајући признање и послушност. Али их неће истребити, него ће их примити у своју породицу и неће правити разлику јесу ли они Руси, Немци, Грузини или Јевреји.

Други гради свој нови свет, у којем нема места за туђу децу. Јер она су - нижа раса. Он ће са лешева деце, пре него што их отпреми у пећ у фабрици сапуна, поскидати одећу, и даће туђе јакнице, хаљинице и ципелице - својој, рођеној деци. Да кажемо још да деца тог борца већ знају: добиће имовину поражене земље. И весело хушкају, посматрајући са стране борбу на живот и смрт.

А у чему је, на крају крајева, разлика: да ли ћеш од побеђеног узети панталонице или "раскошну црницу Украјине"?


ОТАЏБИНСКИ РАТ ЗАБОРАВЉЕН

МАЈ 2010. године. Шездесет пет година од победе. Московски државни институт за међународне односе, четврта година. Питам студенте: какве је губитке претрпео Совјетски Савез у Другом светском рату?

Колико тачних одговора добијам? Ниједан. Неко каже седам милиона, неко 30, неко 20. Неко је негде нешто чуо.

Опет мај, исте године. Интервјуише ме новинарка политичке рубрике познатих новина. У наметнутој дискусији о уделу у победи постављам јој исто питање. Пауза. Покушава да се присети. Ја јој кажем: 27 милиона. Следеће питање: Друга земља на нашој страни по броју губитака је Велика Британија. Ратовала је с Немачком две године дуже од СССР-а - од септембра 1939. године. Питам је: а шта мислите, колике су губитке имали Енглези? И та жена, с дипломом неког од друштвених факултета, одговара:"Па, ако је Енглеска ратовала две године дуже од нас, то значи, око 40 милиона. Је ли тако?"

Е па није тако - погрешно. Погрешно је и то што су чак и "најбољи међу најбољима" - претенденти на улогу интелектуалне елите - такве незналице. Као и то што се с таквим немаром односимо према успомени на своје претке.