ДУХОВНА блискост двојице тирана претворила се у дирљиво пријатељство између њихових гнусних режима. Пред рат су Хитлерова Немачка и Стаљинов СССР били у врло пријатељским односима. Због тога смо учинили много уступака Немцима. Јевреји су према тајном споразуму предавани Гестапоу, утврђене области (такозвана Стаљинова линија) на граници су разоружане, утврђења смо лепо сами уништили. Чак смо одржали и заједничку војну параду у Бресту. Али испоставило се да је Хитлер био лукавији, Стаљин се упецао на његов мамац, а ми због тога умало нисмо изгубили рат.

Тако некако. Шта томе да се дода?

Можда ово: да је Стаљин у детињству био сеоска луда, која је по читав дан јахала дивљег јарца по грузијском кршу, а онда неким чудом дошао на чело највеће државе света, то би отприлике могло бити то. Најпре би био пријатељ с Троцким, па са Бухарином, онда с Телманом, а потом и с Хитлером. А под старе дане с Черчилом и Рузвелтом. Љубио би се с њима уз воткицу, као Јељцин с другаром Билом, другаром Хелмутом и другаром Рјуом.

АВАЈ, бојим се да је ова идилична слика пријатељства у политици прилично далеко од реалности. Све, све, али приговарати Јосифу Висарионовичу због недостатка лукавости и подозривости једноставно није могуће. У том бркатом грабљивцу бешумног хода није било ни мрве некакве сентименталности. Читава његова политичка каријера није била борба за живот, него борба до смрти с непријатељима и - што је најгоре од свега - с пријатељима.

Мислите да Троцки, Бухарин, Тухачевски не би убили Кобу да су ствари испале мало другачије? Стрељали би га још како, и приде би га претходно натерали да се покаје на суду, да призна да је немачки и енглески шпијун, а од туруханске депортације и агент парагвајске обавештајне службе.

ХИТЛЕР није морао да пролази кроз међусобне обрачуне у којима је свако био против свакога. Стаљин је у таквим обрачунима живео 30 година. Могло би се рећи да је на тај начин зарађивао за живот, с обзиром на чињеницу да није имао других извора прихода осим руковођења партијом бољшевика.

У принципу, главна теза овог мита о духовној блискости тирана не држи воду управо због психолошког профила вође СССР-а.

Мит о пријатељству Стаљина с Хитлером свакако би опстајао захваљујући интелектуалним "кухињама" и центрима моћи на Западу, да не постоје две чудне околности, и то лингвистичког карактера. То је једна од оних ситуација када буквално две речи имају већу тежину од хрпа докумената. Добро смо запамтили: с Немачком смо имали споразум о пријатељству. А напад на СССР је одмах окарактерисан као вероломство.

ВЕРОЛОМСТВО подразумева да је вера постојала. А пријатељство је пријатељство, како год окренеш. Тако отприлике размишља обичан човек. И он је, разуме се, у праву, али само уколико се све то примени на свакодневни нормалан људски живот.

У политици су такве норме неприменљиве. Односно, за јавност (и у јавности) политичари се, наравно, руководе општеприхваћеним моралним нормама и интересима народа, али у пракси поступају у складу с личним интересима, у најбољем случају с интересима својих партија и кланова. То је нажалост тако и то је тако одувек и било, без обзира на то шта вам свако вече причају у емисији "Време". Сви би желели (да не поверујете, али и политичари такође) да је другачије, али... не иде.

Узгред, Стаљин је имао довољно разлога да не верује Черчилу, баш као ни вођи нацистичке Немачке.

Ко је, ако не Черчил, много пута изјављивао да СССР не може бити савезник ни у каквим околностима? Зар није уз његово непосредно учешће планиран напад Енглеске на СССР, током совјетско-финског рата, када су се савезници спремали да бомбардују нафтна постројења у Бакуу? А Стаљину је још било свеже сећање на искуство из Кримског рата и интервенцију из 1918. године.

ХАЈДЕ да сада прелетимо митове који наводно доказују "чињеницу пријатељства": споразум између Гестапоа и НКВД-а, предаја Јевреја, разоружавање утврђених области и уништавање утврђења у њима, заједничка парада у Бресту.

"Аутентичан документ" споразума између Гестапоа и НКВД-а заиста је редак случај у модерно време када је фалсификовање урађено до те мере примитивно да личи на аматерску фото-монтажу.

За почетак, Гестапо је у том "документу" назван Главном управом за безбедност Националсоцијалистичке радничке партије Немачке. Притом је та злокобна структура од самог почетка била државна, а не партијска. А "документ" се завршава потписом председника Сектора за пољопривреду ЦК КП Грузије, који је на место руководиоца Секретаријата НКВД-а СССР-а дошао тек неколико година касније.

НА МЕТИ лоших фалсификатора био је и старина Милер. Међутим, он није имао разлога да се љути: он је (као у филму "Седамнаест тренутака пролећа") постао бригадефирер, док је у стварности есесовски генерал постао тек 1940. године. До тада је био само штандартенфирер (као Штирлиц 1945).

Припадници НКВД-а и Гестапоа су, наравно, контактирали. Али ти контакти су се сводили на лагано међусобно уништавање.

Иако је "Општи споразум" без икакве дилеме чист фалсификат (то није сметало летонским фантастама да га са задовољством цитирају у свом историјско-документарно-фантастичном блокбастеру The Soviet Story), одмах су се јавиле претпоставке да је совјетска страна Немцима предавала чак и своје обавештајце илегалце. А Јевреје који су бежали у СССР - о томе да и не говоримо.

ЕВО једног примера: "Како би удовољио нацистичком диктатору 1940, Стаљин је предавао Гестапоу немачке комунисте и Јевреје избегле у Совјетски Савез. Био је свестан да их тиме осуђује на смрт." Односно, Немци нису били кадри да сами похватају Јевреје, па су им онда наши са задовољством помагали.

У стварности се дешавало, као што је чест случај у митовима, управо супротно. Пошто су заузели Пољску, хитлеровци су на све могуће начине помагали Јеврејима у бекству на исток, потискујући их с територије која је била под њиховом контролом, сматрајући да је то начин да се лако и јефтино реши јеврејско питање.

МОРАМ да додам, да не би било забуне: директна последица тога је око 250.000 јеврејских избеглица у СССР-у. То је готово два и по пута више него што су САД и Енглеска заједно прихватиле. Притом су 1939, када је почео рат, две најразвијеније демократије, опседнуте манијом шпијунирања, потпуно забраниле прихват избеглица.

Управо у то време у белоруским шумама дешавало се следеће. Реч дајемо не макар коме, већ генерал-фелдмаршалу Кајтелу:

"Протеривање Јевреја на руску територију није ишло баш тако глатко како смо желели. У пракси је то, на пример, изгледало овако: кроз дубоку шуму хиљаде Јевреја се пребацивало преко руске границе, а након неког времена враћали су се у пратњи руског официра, који је покушавао да натера немачког официра да их прими назад."


ЦИНИЗАМ РЕАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

НАПАД Немачке назван је вероломним у наставку - тачније, већ на крају - дуготрајне игре лепим речима са све извеснијим противником. Споразум о пријатељству у септембру 1939. само је данак цинизму реалне политике. Једнако се успешно, ради добијања на времену за размештање армије, могао потписати и споразум о вечној љубави. Истина, таква формулација у дипломатској пракси није уобичајена.