МИТ о Хитлеру су створили још коминтерновци. Наводно је у време изборне кампање за Рајхстаг 1932. Стаљин отворено забранио немачким комунистима да улазе у коалицију са социјалдемократама. Последица тога је била да су на изборима победили нацисти. Херман Геринг је постао председник парламента - Рајхстага, односно трећи човек у држави, после председника и канцелара.

После тога је, у складу са Уставом, остарели председник Немачке Фон Хинденбург именовао Адолфа Хитлера за рајхсканцелара (премијера) Немачке.

Наизглед је све то тачно. Али ђаво се, као и обично, крије у детаљима, чак и ако су те детаље доцртавали искрени борци у име светске револуције. И тако, Коминтерна је сматрала да чини велико дело и да на несрећу свих буржуја распирује светски пожар. Морала је да одреди колико новца јој треба и за које сврхе.

А ПОСАО СССР-а је био да обезбеди финансирање процеса. И тако су немачки комунисти наводно били на два корака од парламента, а похлепни Стаљин им није дао да начине последњи и одлучујући корак. Уместо њих, довео је на власт Хитлера.

Мит се необично допао и либералима "заговорницима перестројке", и "конспиролозима" резун-суворовцима, као и борцима за историјску истину и правду из оксфордског огранка Ленглија, јер се њиме једним ударцем убијају две муве. Као прво, то је начин да се изједначе СССР и Трећи рајх, Хитлер и Стаљин. А као друго, да се на СССР свали одговорност за увлачење Европе у светски рат.

Ту постоји само један мали проблем: а откуд уопште идеја да је Стаљин могао да контролише све немачке комунисте? Један њихов део, са Ернстом Телманом на челу, можда је и био потчињен Москви, али осталима, све заједно са њиховим вођама, то није било ни накрај памети. Добра трећина немачких комуниста била је окренута Троцком, за њих је бркати Џугашвили био отпадник и издајник револуционарног дела.

ЗБОГ тога подршка свим немачким комунистима за руководство СССР-а апсолутно није имала никаквог смисла. То би значило вађење кестења из ватре, али не за себе, већ за друге, често непријатељске политичке групације. Наравно, да је Стаљин био убеђени коминтерновац, коме би интереси светске револуције били изнад сопствених и државних интереса, он би се другачије понашао. Али старац Коба, руку на срце, никада није био интернационалиста. Као што није био ни присталица глобализације, нити љубитељ универзалних људских вредности. Он је деловао прагматично, егоистично и искључиво у сопственом ускодржавном интересу. Па ипак - у овом конкретном случају и у нашем интересу, драги читаоче.

Они који су у Немачкој следили Ернста Телмана нису имали ама баш ни најмању шансу да победе на изборима. То не значи да су ти немачки комунисти били лоши. Просто, постоје људи виђени да буду изабрани, а постоје и они који су априори неизабрани. Наравно, уколико се не ради о огромној крађи приликом пребројавања гласова. То ће вам рећи сваки политички аналитичар који се тиме бави. Телман је, наравно, био добар на митинзима у пролетерским областима. Али су се, суштински, његови таленти на томе и завршавали.

На последњим председничким изборима 1932. он је освојио 3,7 милиона гласова, Хитлер 13,4 милиона, а генерал Хинденбург готово 20 милиона.

КАДА погледате ове бројке, истог трена ишчезава монструм Стаљин, који цинично сваљује Хитлера на врат сиротој Немачкој, жељној да као свог националног лидера види ватреног Ернста Телмана. А да је Стаљин и наложио комунистима да на изборе изађу заједно са социјалдемократама - шта би се десило? Комунистичка партија би се тог тренутка поцепала. Они који се не би слагали с тиме наставили би да се кољу са социјалдемократама. А ови који би били за то, са Телманом на челу потчинили би се социјалдемократама и просто би их ојачали. Самосталне улоге им свакако нису биле намењене.

Уз то је и код самих нациста све било врло замршено и конфузно. Код многих левичара у НСДАП (посебно у CA одредима) била је таква збрка у глави да су лако, савивши руку и стегавши песницу, уместо са "Хајл!" могли поздрављати са: "Рот фронт!"

Данас нам је тешко чак и да замислимо до које мере се у Немачкој све испреплитало. Представници свих партија и по неколико пута су прелетали једни код других.

Током 1919, у време Баварске Совјетске Републике, Хитлер је био активиста БСР-а, сматрали су га агитатором и чак је носио повез црвене боје на руци. Још мало па црвеноармејац! Истина, према другим изворима и подацима његова улога је била другачија - шпијунирање радикала.

РОЛАНД Фрајслер, будући председник Народног трибунала хитлеровске Немачке, био је као младић у заробљеништву у Русији, где је постао комесар и чекиста. У Немачку су га послали као агента Коминтерне од поверења. А он се тамо претворио у нацисту. У сваком случају, такво мишљење о човеку којег је Хитлер звао наш Вишински наћи ћете у свим књигама.

Мислите ли да је неко могао са стопостотном сигурношћу знати које крило ће победити у самој

НСДАП? Да то можда није било записано на облацима? То је данас јасно. Дошавши на власт, Хитлер је левичарима у својој партији приредио - Ноћ дугих ножева.

Конгрес Хитлерове партије у Нирнбергу није почео хвалоспевима фиреру, па чак ни здравицом упућеном великој Немачкој. Други човек партије Рудолф Хес затражио је минут ћутања у сећање на председника Хинденбурга. Хвала ти, моћни старче.

Почетком 1933, Хинденбург је Хитлера, као представника некакве полувиртуелне коалиције парламентарне већине, именовао за канцелара. Овај је само то и чекао. Нагласићу још једном - нацисти су имали само релативну већину у Рајхстагу, око 37%, али су зато имали апсолутну подршку председника, олигарха, улице и, напослетку, најмоћнију војно-партијску организацију.

Нови премијер је за почетак распустио Рајхстаг и расписао нове изборе.

УПОРЕДО с тим, "на хиљаде јуришника било је инфилтрирано у полицијске структуре, добивши на тај начин формално право да одлучују о животу градова и радничких квартова". Обједињавање партијских и државних структура - то је Хитлер научио од Лењина.

Захваљујући новим "административним ресурсима", нацисти су заједно са својим савезницима на изборима успели да прикупе више од 50%. Комунисти и социјалдемократе заједно - свега 30,6%. Чак и да су били заједно, то ништа не би променило. Осим тога, Хитлер је, без имало устезања, једноставно поништио посланичке мандате КПН (89 мандата), уз образложење које је данас постало врло модерно - због "повезаности с терористима".

Хитлер се више уопште није бавио демократским играријама (партијским конгресима као Стаљин, или плебисцитима као Бонапарта), већ је врло директно и вешто почео да преузима и да присваја сву замисливу и незамисливу моћ и надлежности. За само неколико месеци, од једног од многих премијера еволуирао је у фирера.

Вајмарска Република је формално престала да постоји на заседању Рајхстага 23. марта 1933, када је био донет закон волшебног назива Ликвидација страдалничког положаја народа и државе.


ЖЕЉА ЗА ВЛАШЋУ

У ДВАДЕСЕТОМ веку такву жељу за влашћу као код Хитлера видимо само код Лењина. Истина, наш лични фирер домогао се власти након што је извршен државни удар и морао је, како би успоставио контролу над земљом, да је гурне у грађански рат. Хитлер је постао канцелaр са 43 године. Лењин је дошао на чело Совнаркома са 47 година.