У ЕНГЛЕСКОЈ су издали Историју Другог светског рата ни мање ни више него у 40 томова. У тој грандиозној епопеји Британцима је, природно, посвећено више од 90% текста. Тамо неким "другоразредним" биткама пак, као што је на пример Стаљинградска, посвећено је буквално неколико страница.

Јапанци су надмашили све. Њихова Историја Другог светског рата има 110 (сто десет) томовa. Приказани су положаји безмало сваке појединачне чете, гомила ликова, препричана је историја освајања и губљења градића у Кини у којима је живело 10.000-20.000 људи (који би се, према кинеским мерилима, просто могли сматрати ненасељеним засеоцима). Али постоји ту један проблемчић - плашим се да су будуће генерације Јапанаца осуђене на недоумицу: зашто се тај рат уопште сматра светским? Наиме, само три тома јапанске Историје посвећена су борбеним дејствима неких других армија, а не јапанске.

У ИНОСТРАНСТВУ су главни извор историјске грађе о Великом отаџбинском рату били мемоари... нацистичких генерала. Њима нико није забрањивао да пишу. А одакле су још Американци и Енглези могли да поткрепљују своје ставове о догађајима на Источном фронту? Русима је наређивано да ћуте, а нацисти су пером баратали вешто, при чему врло лепо и професионално. До дан-данас лете по публицистичким страницама генерал Мороз, пуковница Распутица, манијак Комесар, који је пуцао у леђа својим војницима, и други чудни ликови. Чини се да су они заправо главни у победи над Хитлером.

Постоји ту још један моменат, једна прилично магловита претпоставка. До 1967. ЦИА (Централна обавештајна агенција) објавила је 1.000 књига. Каквих - то нико не зна. Где су и у којим земљама оне излазиле? О чему се у њима писало? Издавачка делатност америчке обавештајне службе била је поверљива и тајна, као и све остало. Али је познато да су везе америчке обавештајне службе с немачким генералима сезале готово до припреме атентата на Хитлера 1944. године.

ПОСЛЕ рата, америчке обавештајне службе могле су једноставно да искористе генерале, између осталог и присиљавајући их да пишу мемоаре. Мемоари хитлеровских војсковођа, у којима су акценти распоређени по свим правилима психолошког рата, педантно су превођени на различите језике и објављивани.

Коначне закључке не желим да дајем, треба сачекати да се однекуд појави списак од 1.000 књига ЦИА. Али концепти Хитлерових генерала живи су и дан-данас. И неретко, авај, побеђују.

Хрушчов није ништа суштински променио у односу на стаљинистичку интерпретацију рата, осим што је дао другачији број губитака: није седам него 14 милиона, а потом и целих 20. У свему осталом само је допунио ратну историју својом фикс-идејом: увек и за све крив је Стаљин.

Рат је почео изненада? Стаљин није хтео да саслуша ни обавештајне податке, ни мудре савете. Црвена армија је била разбијена у лето 1941. године? То је зато што је Стаљин доносио погрешне одлуке.

АРМИЈА је трпела колосалне губитке? То Стаљин није марио за животе војника. Истребио је кохорту генијалних војсковођа као што су Јакир, Тухачевски, Бљухер и други. Да су они командовали не би било ни губитака ни повлачења. Осим тога, он по свом обичају упорно није слушао паметне савете. Чије савете? Па Никите Сергејевича, разуме се. Ето, код Стаљинграда је послушао, послао је тамо Хрушчова као члана ратног савета фронта, па су зато одмах и победили. Невероватно!

Брежњев је унео само једну малу али сочну допуну. Од њега па наовамо, најжешћа и најсудбоноснија битка одиграла се код Новоросијска, на "Малој земљи", а кључни учесник тог догађаја био је заменик командира за политички рад пуковник Брежњев. И он је давао паметне савете - Жукову.

Горбачов је повећао број, када је о губицима реч, на 27 милиона. Како су дошли до тог броја нису објаснили. Ни Горбачов "није успевао да нађе" тајне протоколе пакта Молотов-Рибентроп.

Тoг "захвалнoг" посла прихватиле су се "архитекте перестројке", међу којима се на пољу разобличавања нарочито прославио други човек КПСС-а и тајни агент ЦИА, заврбован у Канади - А. Н. Јаковљев.

БИЛО како било, независно од тога је ли био плаћеник непријатељских снага, а ако и јесте да ли за плату или пак према дубоком моралном убеђењу (то се језиком професионалаца зове "агент утицаја". Како је, дођавола, могуће "из убеђења" бити агент туђе државе? То је исто као да волиш туђе родитеље и туђу децу, а своје не волиш. И у чему је разлика како волиш - за новац или бесплатно? То значи бити издајник. Друга реч за то не постоји). Он је успео да створи нови мит о почетку Великог отаџбинског рата. Мит црн попут тихе украјинске ноћи.

С временом су наши либерали креативно развили и поткрепили велики Јаковљевов мит о рату. На крају је испао тако јасан, заокружен и логички доследан, тако очигледан и доказив, као сва три Њутнова закона заједно. Њега оспоравати, па то је као да доводите у питање функционисање универзума.

СУШТИНА овог мита је врло једноставна: сами смо криви за све.

Сами смо отхранили и одгајили Хитлера. Чекали смо да Хитлер почне рат и да раскомада и смрви читаву Европу, па да се онда нападну и освоје ослабљене европске државе.

Нисмо ми ништа бољи од нациста, пре ће бити да смо неупоредиво гори. Носили смо на својим бајонетима поробљавање и смрт. Освојили смо Источну Европу (даље нисмо успели, спречише нас савезници), како бисмо тамо успоставили комунистички тоталитаризам.

Криви смо пред читавим човечанством и дужни смо да непрестано молимо за опроштај и да се кајемо.

У тој помами самокажњавања поједини аутори доживљавају фантастична просветљења: "немачки народ и њему сродни европски народи под окриљем Трећег рајха ујединили су се ради крсташког похода против комунизма." Паганин и мистик Хитлер у улози крсташа?! Тога се требало досетити.

КАКО настају толико мрачни митови? Потрудићу се да доследно размотрим барем неколико митова о рату:

- зли Стаљин довео је на власт племенитог крсташа Хитлера;

- понижавајући тајни протоколи из 1939;

- злочиначка агресија СССР-а на незаштићени фински народ;

- како су Жуков и Стаљин Немце "затрпали лешевима";

- рат против сопственог народа уз помоћ кажњеничких одреда и батаљона који су спречавали бекство са фронта;

- два пута изручени совјетски ратни заробљеници;

- у том рату су, у ствари, победили Американци и Енглези (да, тако многи данас мисле!);

- наш народ и није имао због чега да се бори;

- победа је узалудна.

Отворено ћемо говорити о ономе што некоме данас може изгледати неблаговремено и политички некоректно. Покушаћемо да извучемо поуке из митологизације нашег Великог рата, упорно копајући по старим причама.

Не због мазохизма, већ због тога што без правилног схватања наше прошлости нема ни наше заједничке будућности.


МИТОВИ СУ ПОТРЕБНИ СВАКОМ НАРОДУ

СВАКОМ народу су потребни сопствени митови. Митови о својој војсци, својим биткама, својим херојима. Енглези тврде: главна битка Другог светског рата није никакав Стаљинград. Оно главно десило се у Северној Африци, код Ел Аламејна. Американци сматрају да је најважнија битка за атол Мидвеј. Јапанци се не слажу - неупоредиво је важнија била битка за Алеутска острва. И, наравно, одбрана острва Окинаве.