СЕДАМДЕСЕТА годишњица од почетка Другог светског рата обележена је 2009. године. Наједном је у Европској унији, малтене ниоткуда, настала права хистерија поводом улоге СССР-а у том трагичном догађају. По некаквој накарадној логици, изједначавају се Стаљин и Хитлер као виновници почетка крвопролића светских размера. Совјетски Савез изједначава се са Трећим рајхом. Тога је било свуда - од жалопојки на интернету, па до званичних саопштења Парламентарне скупштине Савета Европе и низа европских парламената. Успут је сервилно извучена читава лепеза црних митова о рату. Нисам могао да останем по страни и да се не укључим у ту дискусију. Тако сам и прикупио материјал за ово штиво.

Авај, ваља кренути из рушевина.

Совјетска пропаганда је била ефикасна. Нарочито током рата, али и касније, док је сећање било свеже. А потом је показала сав свој формализам, немоћ, апатију, глупост. Непрестано је каснила. Сећање на рат је нестало. Подвиг је прелакиран и угланцан протоколом.

ДО ОСАМДЕСЕТИХ година прошлог века некако је све утихнуло. Онда су дошле безумне деведесете и потпуна равнодушност према свему где нема пара - наше двехиљадите. Стара интерпретација ратне историје сматра се превише идеологизованом, а нове нема. Постоје покушаји да се заустави ревизија историје, постоје и одлични радови, али они су познати само стручњацима.

Дим пре ватре. Митови о надолазећем рату настали су много пре његовог почетка.

И то какви!

Узмимо, рецимо, званичну војну доктрину СССР-а: "Тући непријатеља на туђој територији и с мало проливене крви." Међутим, партијски пропагандисти су тврдили да заправо и неће бити потребно некога тући, зато што би немачки војници "пролетери", када рат почне, морали да увиде историјску правду Комунистичке партије и одлучно окрену оружје против сопствених капиталиста. Делује смешно, али управо је то тема неких совјетских пропагандних романа и филмова из тридесетих година.

С ДРУГЕ стране је Хитлерова доктрина блицкрига - муњевитог рата. За два месеца стићи до Москве, затим до Волге и завршити потпуним разбијањем Црвене армије, најкасније до краја октобра.

Ако се погледа карта, врло је очигледно: растојање од Бреста до Стаљинграда могуће је превалити за два до три месеца. Чак и лаганим пешачењем, без журбе и с паузама да се нешто презалогаји.

А нацистичка пропаганда? У почетку су изјављивали: идемо да покоримо нижу врсту, да населимо плодну украјинску црницу и да на Криму формирамо огранак Баварске. Онда су преформулисали своје циљеве: ми као културна Европа желимо да Русију ослободимо Јевреја комуниста. Као плод нове, напредне пи-ар концепције, настаће тзв. пропусница за заробљеништво. Нацисти су бацали на тоне летака с тим "пропусницама" изнад положаја совјетске армије. У њима су предлагали предају, с подигнутим рукама у којима држе летак. А "пропусница за заробљеништво" биле су речи које је требало изговорити првом немачком војнику на којег се наиђе. Чаробне речи су следеће: "Удри Јеврејина политичког комесара, та њушка за циглом вапи." Моћно, зар не? Драги читаоче, уопште се не шалим.

А БРИТАНСКА пропагандна доктрина? Када је највећа колонијална империја на Земљи прогласила за свој главни геополитички циљ заустављање агресивног колонијализма (!) Немаца - то је, пријатељи, изјава која надмашује Гетеовог Фауста.

А лепотица Пољска, када је у питању враћање у смислу од Балтика до Црног мора? И како су се то они, пита се човек, најозбиљније спремали и да учине? Најсмешније од свега јесте то што су, у освит септембра 1939, многи пољски политичари поздрављали предстојећи рат с Хитлеровом Немачком! Тврдили су да ће пољска армија у најкраћем року да разбије арогантне Немце и да ће се црвено-бела застава победе завијорити над Рајхстагом! Опет ми не верујете? У архивама се чувају пољске новине из лета 1939. године. Све би то, међутим, било смешно да није тако тужно. Јер безумна племићка неустрашивост, коју су тако будаласто испољавали неки потомци Сјенкјевичевих јунака - увек и свуда, и септембра 1939. и априла 2010. код Смоленска - води до људске трагедије.

ВЕРМАХТ је сломио Пољску за три недеље. Влада је побегла. Али три милиона несрећних пољских грађана, који су изгубили животе у периоду 1939-1945, углавном, авај, без оружја у рукама, него у немачким концлогорима и гасним коморама, није могло да побегне. Они су животом морали да плате лакомисленост својих политичара, који су одбацили чак и помисао о савезу са Совјетима, али су зато сањалачки бојицама исцртавали карте будуће Велике Речпосполите.

А Француска? Задржати освојено у Првом светском рату по сваку цену, не одступајући иза Мажиноове линије. Данас то делује апсурдно. Је ли могуће да су Французи то озбиљно мислили?

А званична доктрина САД? На речима увек о једном те истом - о борби за демократију, наравно. А у стварности је принцип врло једноставан - "Мене се то не тиче". Нека се ти ћакнути Европљани поново кољу међусобно, ми ћемо опет make money на војној опреми. Само много, много више него у Првом светском рату.

ТРИДЕСЕТЕ године су обавијене густом митолошком маглом, кроз коју се, с времена на време, назиру стварни интереси и истинске намере учесника. Ако би се озбиљно схватило макар 50% онога што је у то време речено или написано, наметао би се утисак да су све владе великих држава непрестано лагале једне друге. И притом су живели у тако густом пропагандном диму, којег су се толико нагутали, да су потпуно губили представу о томе шта је истина, а шта је тек одраз у огледалу - димној завеси коју су сами створили.

Почнимо од познатог говора друга Стаљина на радију 3. јула 1941. године. Блистави пример живописне митологије.

Непријатељ има за циљ да успостави спахијску власт, обнову царизма, уништавање националне културе и националне државности Руса, Украјинаца, Белоруса, Литванаца, Летонаца, Естонаца, Узбека, Татара, Молдаваца, Грузина, Јермена, Азербејџанаца и других слободних народа Совјетског Савеза.

Па шта то Хитлер хоће? "Обнову царизма" или "уништење националне државности" у Русији? Што више, то боље.

"Упркос херојском отпору Црвене армије и без обзира на то што су елитне непријатељске дивизије и најбоље јединице авијације већ разбијене, и што ће њихове кости остати на бојном пољу, непријатељ наставља да напредује и да на фронт шаље нове снаге", умиривао је Стаљин.

Стаљин је и тада, а и после 1945, имао шта да крије. Због чега иначе "није препоручивао" своjим генералима да пишу ратне мемоаре? Али, као што је то чест случај, строгим дозирањем и цензуром информација, утврђивањем "једине истините историје" рата, руководство СССР-а није могло да предвиди и предупреди све последице својих поступака.

Тек је средином шездесетих, у част двадесетогодишњице победе, објављен шестотомник. Потом је, у Брежњевљево време, читавих 10 година објављивана енциклопедија у 12 томова. При томе је у њој око 35% простора посвећено дејствима савезника.


ИСТОРИЈА ОТАЏБИНСКОГ РАТА

У СССР је, колико год то чудно изгледало, било мало поузданих информација о рату. Народ је подједнако могао да поверује у било какве званичне тврдње, као и да не верује ни у шта. Нове митове стварао је буквално свако, кога год није мрзело, у свакој згодној прилици, док су истовремено наша званична издања о историји Великог отаџбинског рата била прилично скромна.