РЕГЕНТ Александар Карађорђевић је у време Солунског фронта био смештен у позадини, у Владову. Готово сваког дана одлазио је у обилазак прве ратне линије. Тако је било и 11. септембра, по новом календару. Око четири сата после подне, на повратку у Владово, био је у аутомобилу са пуковником Павлом Јуришићем Штурмом. У обезбеђењу регента били су француски "специјалци". Шофер је, такође, био Француз. На два километра испред места Острово, између језера и железничке пруге, зачула су се, један за другим, два пушчана пуцња. Аутомобил се зауставља и констатује се да је један метак окрзнуо каросерију.

По избору места где су испаљена два хица и причи очевидаца, све личи на то да је био покушај атентата. Неко одлучује да се овај догађај држи у тајности. Али то није важило и за Французе. Брзо се рашчуло о пуцњави на будућег суверена Југославије. Потом се нижу многе необјашњиве и нелогичне одлуке. Министар унутрашњих дела, Љуба Јовановић, прве информације добија тек крајем септембра, а тек у првој половини октобра долази са Крфа у Солун не би ли отворио истрагу.

ТИХ емигрантских година на Крфу и у Солуну чувено српско "странчарење" је на врхунцу. Оговарало се на све стране. Причало се, од ува до ува, како Апис, пуковник Владимир Туцовић и мајор Вуловић, држе под контролом групу добровољаца из Босне и Херцеговине и да су они припремани за специјалне, терористичке акције. Од добровољаца најчешће су помињани Мустафа Голубић, Бошко Арежина и Незир Хаџиналић. У извештајима који су достављани Пашићу и Александру, тврдило се да се Хаџиналић, учитељ по занимању, спрема за атентат на председника Владе, да ће на регента пуцати Бошко Арежина... Нико од њих није покушао атентат, али је Арежина, под нерасветљеним околностима, убијен у Солуну, 1. маја 1916. године.

Ни друга страна није седела скрштених руку. Много година касније, по завршетку рата, Јаша Продановић ће обелоданити да поседује "једну изјаву коју су му, ради употребе у јавности или пред судом, дала тројица добровољаца у српској војсци, Босанци, које је Александар Карађорђевић покушао навести да постану убице и дао им по три хиљаде динара да смакну Аписа". Један од тих несуђених Аписових убица, који је Продановићу дао изјаву, био је Ђулага Буковац.

ВЕЋ помало заборављена пуцњава на престолонаследника код Остраве, извучена је из фиоке министра унутрашњих дела Љубе Јовановића. Први маневар регента и Пашића је био да се уведе Преки суд за официре. Тадашњи прописи предвиђали су то само за војнике. Али Скупштина одбија овај предлог. Није преостало ништа друго него да се Апис оптужи за покушај атентата 11. септембра пред Војним судом.

Наређење за хапшење "црнорукаца" издао је генерал Бојовић 14. децембра 1916. године, на захтев војног министра Божидара Терзића, а овај, на основу акта министра унутрашњих послова Љубе Јовановића Патка. У овом акту писало је да су официри око Аписа одлучили "да се насилним путем обори садашња владавина и правни ред са династијом Карађорђевића на челу, и да се заведе режим у коме би највишу власт у држави имало од 10 до 15 људи".

ПРВА оптужница, за кривично дело побуне у војсци, подигнута је 20. марта 1917. године. Управо оно што је писало у акту министра унутрашњих послова. Али само седам дана касније стиже друга оптужница; овог пута Апис и другови се терете за атентат на регента Александра код села Острова, а као непосредно, окривљен је један од најближих сарадника Аписа, Раде Малобабић.

Судски процес је отпочео 2. априла, а пресуда је изречена 5. јуна 1917. године. Пресуде су донесене на основу тврдњи главних сведока Темељка Вељановића и Ђорђа Константиновића да су атентатори били Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић.

ТРИДЕСЕТ и шест година касније, 19. априла 1953. године, у дневним новинама је објављена вест да је на предлог Истражног одељења Државног секретаријата за унутрашње послове ФНРЈ, поднесен јавном тужиоцу Србије захтев за обнову Солунског процеса. На основу наређења Александра Ранковића, органи Истражног одељења пронашли су два главна сведока Темељка Вељановића, (сада Темелко Вељановски) и Ђорђа Константиновића, (сада Георги Константиновски). Некадашњи сведоци на Солунском процесу изјавили су да су 1917. године у солунском војном затвору, били под претњом смрти приморани да лажно сведоче, и да терете оптужене Рада Малобабића, Мухамеда Мехмедбашића и мајора Љубомира Вуловића.

Сви осуђени, на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом, рехабилитовани су. Тако ће и званично у нашој историографији Солунски процес бити обележен као монтирано политичко суђење и да атентата није ни било и да су пуцњи код Остраве исценирани.

МЕЂУТИМ, 2002. године, преминули историчар др Бранислав Глигоријевић у монографији "Краљ Александар Карђорђевић" изнеће неколико нових докумената који бацају потпуно ново светло на догађаје из 1917. године. Реч је, најпре, о писму Бранка Божовића, директора листа "Пијемонт" и блиског Аписовог сарадника, које је он упутио Душану Поповићу, када је суђење већ приведено крају. Оно гласи: "Као што си на сваки начин сазнао, нажалост, атентат на Престолонаследника није успео, а на Пашића је благовремено био осујећен. Наши су због тога похапшени и ко зна како ће проћи, али ја се надам да ћемо доцније ипак успети да смрсимо конце, како престолонаследнику, тако и Пашићу."

Глигоријевић је успео да открије да су главни сведоци Темељко Вељановић и Ђорђе Константиновић, били повериоци Обавештајног одсека Треће армије, у непосредној служби мајора Вуловића, главног Аписовог оперативца. Тачно је да су они лажно сведочили, оптужујући Малобабића за покушај атентата, али само зато да би прикрили своје учешће у њему.

ПОСТОЈИ и писмена изјава кључног човека, Темељка Вељановића, дата пред сведоцима 28. новембра 1921. године, да су он и Ђорђе Константиновић "пуцали на некадашњег престолонаследника и садашњег краља Александра код Острова, кад је ишао на фронт, да су зато били у затвору, али да су говорили против официра, који су по њиховој сведоџби и стрељани у Солуну". Овај се доказ налази у архиву САНУ, под бројем 14434/644. Нажалост, наша историографија апсолутно игнорише овај документ.


Драгутин Димитријевић Апис, Фото Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"