МЕЂУНАРОДНА ситуација и политички односи почетком тридесетих година двадесетог века у Европи су били компликовани и из дана у дан бивали све сложенији. Победом фашизма у Италији, а нарочито доминацијом нациста у Немачкој, потпуно се променила политичка слика настала после победе савезника у Великом рату.

Мусолинијеве и Хитлерове фаланге имале су врло сличне циљеве, а њихов заједнички именитељ је био промена постојећег поретка у Европи. Било им је више него јасно шта централна и југоисточна Европа, и политички и економски, значи за њихове земље. Поготово је то било од виталног значаја за пробуђену Немачку. Међутим, тих година, том истоветном циљу приступали су са свих супротстављених страна.

НЕМАЧКА је после примене такозваног Дозовог финансијског плана, помоћу међународних зајмова, а пре свега америчког капитала, опоравила своју економски исцрпљену привреду и обновила производњу. У то време престаје и изолационистичка политика према Немцима, пошто су претходно примљени у Друштво народа (8. септембра 1926), добијају чак и место у Савету друштва. На Немачку се више није гледало као на побеђену и обесправљену државу.

На Старом континенту, поново, и овог пута из потаје, почињу да се чују први звуци ратних добоша. Остали велики европски моћници, Француска, Енглеска и Италија, настојали су да путем разноразних пактова са Немачком спрече избијање новог рата. Међутим, то су мање-више биле декларације без чврстих обавеза и гаранција потписника.

РЕВИЗИЈА версајских граница постаје све чешће тема формалних и тајних разговора великих сила. На удару су пре свих Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка, чланице војног савеза Мала Антанта формираног још 1920. године из предострожности уколико Аустрија и Мађарска покушају да поврате територије некадашњег Аустроугарског царства.

На овакво, све сложеније политичко и безбедносно стање у Европи реагује француски премијер Аристид Бријан (Aristide Briand). Он, на седници Друштва народа 1929. године, предлаже формирање федерације европских држава. Како је његов предлог наишао на добар одјек, годину дана касније, у јесен 1930, Брајан је представио документ који је назвао Меморандум о организацији система Европске федералне уније, који је заправо понудио ново устројство на Старом континенту. Тај поредак је подразумевао федерално уједињење Европе, уз гаранције државама да се постојеће границе неће мењати.

ХИТЛЕРОВ успон и доминација нациста у Немачкој развејаће ову идеју о уједињењу у самом зачетку. У политичком животу Европе преовладаће постојеће разлике између планова и територијалних амбиција Немачке и Италије, које су се само продубљивале. Велика Британија је све то посматрала са стране, и по обичају, са лукавим и двосмисленим сигналима, кибицовала какве јој промене у Европи одговарају по оној познатој енглеској пословици Сва се јаја не смеју стављати у једну корпу.

Ни у Београду се за то време не седи скрштених руку. Краљ Александар сазива ванредни састанак министара, чланица Мале Антанте, који је одржан 18. и 19. децембра 1932. године у Београду. Најважнија одлука донета на том састанку била је да ће убудуће Мала Антанта наступати као јединствена политичка заједница, без које се више не може решавати ниједно питање у средњој Европи.

ОДЛУКА да се самостално политички делује образложена је чињеницом да су се три државе умориле од тога да буду играчке у рукама великих суседа и да им је доста туђих планова о њиховој будућој улози. Пакт о новој организацији Мале Антанте, чији су иницијатори били краљ Југославије Александар Карађорђевић, краљ Румуније Карол II (Karl Eitel Friedrich Zephyrinus Ludwig von Hohenzollern-Sigmaringen) и председник Републике Чехословачке Томаш Гариг Масарик (Tomaš Garrigue Masaryk), потписали су њихови опуномоћеници, министри Богољуб Јевтић, Титулеску (Nikolae Titulesku) и Бенеш (Edvard Beneš ) на конференцији у Женеви, одржаној 14-16. фебруара 1933. године.

Три државе - истиче се у уводном делу овог документа - образују "једну вишу међународну заједницу, којој могу приступити и друге државе, под условом који се има уговорити у сваком посебном случају".

У ОВУ заједницу уграђено је нешто што до тада није постојало ни у једном билатералном или регионалном савезу. Као управни орган заједничке политике држава Антанте установљен је Стални савет, састављен од министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом. Савет је имао обавезу да се састаје најмање три пута годишње, у престоници сваке државе чији је министар те године председавао овим телом, констатује др Бранислав Глигоријевић у монографији "Краљ Алекесандар Карађорђевић".

Стални министарски савет представљао је чланице као целину пред трећим државама или међународним организацијама. Најважнији члан овог споразума је био тај што је ограничавао слободу држава чланица при закључивању политичких или привредних уговора с трећим државама.

ЗА СВАКИ политички уговор држава Мале Антанте, за сваки једностран акт којим се мења дотадашња политичка ситуација једне од држава Антанте, с погледом на трећу државу, као и за сваки привредни споразум који повлачи важне политичке последице, био је потребан једногласни пристанак Сталног савета.

Мала Антанта се почела сматрати једним од међународних чинилаца. Својим дотадашњим трајањем (пуних тринаест година издржала је пробу времена) и унутрашњом кохезијом донела је нешто ново на европски простор - ниједан савез или блок држава у Европи није се одржао толико дуго.

МНОГЕ ће изненадити да је овај нови савез септембра 1934. одржао и фудбалско првенство за првака нове заједнице. Последњег дана септембра наредне године у Прагу је почео турнир на коме су учествовали чешки "вечити ривали" Спарта и Славија, београдски БСК и букурештански Венус. Дан касније, 1. октобра 1934. године "Политика" доноси извештај дописника из Прага М. Јовановића: "Турнир футбалских првака Мале Антанте одигран је данас по подне по лепом времену и потпуно регуларном терену Спартиног игралишта пред скоро 10.000 гледалаца. Као што се могло предвидети, победили су фаворити Спарта и Славија. Слободно се може рећи да је БСК оставио и овом приликом ванредан утисак. У тиму Славије први пут је играо новопечени Славијаш кандидат за наследника чувеног Планичке, наш Милован Јакшић."