ПРВА од укупно 11 тачака у писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру потврђује захтев САД да европски савезници у што краћем року признају независну државу Косово. Захтев је постављен само 11 месеци након окончања агресије НАТО под вођством САД. Да ли је такав захтев формулисан непосредно пред самит у Братислави? Мало је вероватно. Без већег ризика може се претпоставити да је план да се од Косова направи независна држава постојао раније, да је највероватније сама агресија и започета са таквим циљем. Теорија завере? Претпоставку о ранијем плану на свој начин поткрепљује америчка тактика на такозваним преговорима у Рамбујеу који су организовани у стилу "алиби дипломатије", са предвидивим неуспехом, да би се обезбедило оправдање за оружани напад.

Вимера никада нисам питао на ком месту у дневном реду самита у Братислави је фигурирао захтев америчких представника, али то и није толико битно. За суштину је много битније да је питање признавања Косова као нове државе било увршћено у расправу о глобалним циљевима НАТО, о реализацији "нове стратегије" утврђене на самиту НАТО априла 1999. године у Вашингтону поводом обележавања јубиларне 50-годишњице оснивачког акта.

ПРИОРИТЕТНИ, стратешки третман теме признавања "нове државе Косово" на самиту НАТО априла 2000. у Братислави је показатељ какав се однос САД према овом питању може очекивати и убудуће...

Знало се одраније да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале "представништво САД" на чијем челу није био амбасадор, нити отправник послова, већ "шеф представништва САД". Практично, од 27. априла 1992. године, било је јасно да САД не желе Србију ни у смањеној Југославији, нити у заједници са било којом другом бившом југословенском републиком, поготову не са Црном Гором, која има излаз на Медитеран и чије се становништво највећим делом, осећа српским, братским са Србима у Србији.

САДА је јасно да су представници САД на Конференцији у Братислави, о којој Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раније донету пресуду - да се, после разбијања СФРЈ, и СРЈ, као заједница Србије и Црне Горе, мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО-а, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заједно са Војиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем "Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе".

Ово "преуређење односа" ће, у више фаза, омогућити каснији "демократски референдум" са испланираним резултатом и коначно - излазак Црне Горе из "Државне заједнице" са Србијом. САД и њихови врли европски савезници могли су да одахну јер је Хавијер Солана отклонио кључнн део опасности од "великосрпског хегемонизма". Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тој истој визури, предводник демократизације на планети, имали идентичне погледе на "великосрпску опасност!"

КАКВЕ је то планове НАТО имао 2000. године за чије спровођење је европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор је утолико важнији, али и тежи кад се тврди (понегде, чак, и верује) да је НАТО, не само војна већ и политичка, организација "демократских" стандарда и вредности, априори изван свих "теорија завера" или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. Ту и тамо чује се поређење - да су САД најмоћнија сила света, али да мудрост, ипак, столује у Европи, колевци европске цивилизације.

Став представника САД на конференцији у Братислави да је амерички правни поредак погоднији и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарацију, сводећи је на пуку малициозност уображених Европљана. Али, оставимо да то процене сами Европљани јер је очигледно да су многе америчке изуме и методе, управо Европљани, прихватили као своје, да су, на пример, на својој територији прихватили "мини Гвантанама", да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички војници у Европи уживају дипломатски статус, да у европским медијима доминирају НАТО и америчке вредности, да америчке корпорације у Европи одговарају по америчким законима...

СТРАТЕГИЈА ШИРЕЊА НА ИСТОК ПОСЛЕ пуча у Београду, октобра 2000. године, када је уз директно ангажовање САД и других земаља Запада, уклоњен тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић, који ће наредне 2001. године бити испоручен Хашком трибуналу, успостављен је модел тзв. обојених револуција за збацивање легитимних и легално изабраних лидера у низу земаља које нису следиле хтења Империје. Најновији показатељи тог метода су случајеви Украјине, као једне велике европске земље, и случај Македоније (БЈРМ), у настајању, као једне мале земље. Оба случаја ради се о последици стратегије ширења на Исток.

ПОВОДОМ преговора о успостављању заједничког трансатлантског тржишта, судећи по медијским информацијама, америчка страна инсистира да се на пословање америчких корпорација (пословних субјеката) у Европи примењују амерички а не закони ЕУ. На војном плану, на самиту НАТО 2010. у Лисабону, ЕУ је америчке циљеве у Европи прихватила као своје - тзв. противракетне базе, снаге за брзе интервенције, а на самиту 2015. у Велсу, још и - повећање војних издатака, "ротирајуће" НАТО команде на истоку континента као одговор на "агресију Русије" на Украјину.

СР Југославија и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохије није у "масовном кршењу људских права" припадника албанске националне мањине, већ у територијалним аспирацијама, сецесионизму и тероризму чији је основни циљ отцепљење Косова и Метохије од Србије и стварање тзв. велике Албаније.

ЦИЉ САД и њихових врлих европских савезника био је и остао територијално смањивање и опште слабљење Србије као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно је да је такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косовско-метохијских Албанаца. Још је јасније да се САД и НАТО нису могли отворено и јавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своју јавност, покренули огромну пропагандну машинерију са тезом да је њихов циљ заштита људских права и спречавање "хуманитарне катастрофе" Из писма, извештаја, Вимера Шредеру види се да је амерички циљ био да се ратом против СР Југославије "исправи једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата", односно, да се на територији Косова и Метохије, односно Србије, накнадно распореде америчке оружане снаге. У чему је генерал Ајзенхауер својевремено погрешио? Садашњни стратези САД и НАТО вероватно оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер донео одлуку да се савезници искрцају на Балкану, а не у Италији. Тако би америчке снаге на дужи рок контролисале Балкан као стратешки атрактивну раскрсницу и биле знатно ближе СССР-у.