НАВРШИЛО се 19 година од једног пророчанског писма значајног за разумевање политике САД према Србији, али и према Русији, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано је о теоријама завера и краја историје, смењивани су лидери и владе, отварале су се и кризе и перспективе, а текст од непуне две странице је остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч је о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (ЦДУ), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилија Вимера, упућеном немачком канцелару Герхарду Шредеру маја 2000. године. Вољом аутора, писмо је постало јавни докуменат 2005. године.

Да би било јасније о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста у преводу на српски језик:

"БЕРЛИН, дана 2. мај 2000.

Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да се нарочито истакну:

Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

Организатори су саопштили да се СР Југославија налази изван сваког правног поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкија.

Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу, за примену и у Европи, знатно је погоднији амерички правни поредак.

Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. године.

Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, дефакто, превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања "Концепта нове стратегије" Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

РАЗАРАЊА И РАСЕЉАВАЊА ВОЈНИ интервенционизам је глобализован. Иза интервенција остају разорене земље, девастиране економије, милиони избеглица и расељених лица, нови, или обновљени, етнички и верски сукоби, беда, раст међународног тероризма и организованог криминала, поцепане државне територије...

Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права - није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у Глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело "Друштво народа", Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравом, Вили Вимер

Шта рећи о овој конференцији и писму Вилија Вимера 15 година касније?

КОНФЕРЕНЦИЈА у Братислави одржана је на иницијативу америчке стране (администрације), и то 10 месеци након окончања агресије НАТО-а против Србије (СРЈ). Из садржине писма јасно се види повезаност глобалних тема о којима се расправљало, агресије НАТО-а и Косова н Метохије. Једнако се види амерички став да је агресија НАТО-а извршена као саставни део глобалне стратегије САД ради:

1. Трајног распоређивања америчких војника на Балкану ("Бондстил", четири нове базе у Бугарској, четири нове базе у Румунији) као фазе у остваривању политике ширења према руским границама;

2. Обавезивања европских савезника (укључујући тадашње кандидате за чланство у НАТО-у) да следе стратегију САД ширења на исток;

3. Легализовање, у кругу савезника, агресије против Србије (СРЈ) као преседана за војне интервенције, без сагласности Савета безбедности УН;

4. Поткопавања вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата; Изоловања Русије од ЕУ и ЕУ од Русије успостављањем одговарајуће "просторне ситуације" од Балтика до Анадолије.

ЗА СРБИЈУ су посебно важна четири става: први, да су амерички представници пре тачно 19 година захтевали од својих савезника хитно признавање Косова (и Метохије) као независне државе. Други, да се СР Југославија налази "изван сваког правног поретка" (треба је укинути, прим. аут.). Трећи, да је циљ агресије био исправљање грешке Ајзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од "масовног кршења" људских права. И четврти, да Србију треба трајно држати изван европског развоја.

Где смо данас, 19 година касније?

НАТО се проширио на исток и југоисток и практично изашао на границе Русије. Од 17 чланица, колико их је имао у време агресије на Југославију 1999, сада их има 28. У периоду од деценију и по изграђено је толико много нових војних база САД и НАТО да их је данас много више него што их је било у време најинтензивнијег Хладног рата. Милитаризација се не огледа само у повећању броја страних војних база, гомилању најмодернијих оружја и војне опреме, па ни у интензивном повећању буџетских издатака. На самиту НАТО-а у Велсу прихваћен је став о нужности повећања војних издатака сваке земље чланице. Војни прилази, интереси и методе захватили су процесе политичког одлучивања, медије, науку, образовање. Најпре САД, а потом и неке друге моћније чланице НАТО-а, саме су себе овластиле да сваку тачку на планети могу, по сопственом нахођењу, прогласити тачком где су угрожени њихови национални интереси и, сходно томе, да могу војно интервенисати ради њихове заштите.