У току агресије НАТО снага на СР Југославију, интервјуи за светске телевизијске мреже углавном су били у вечерњим часовима. Понекад и по два или три исте вечери. Из данашњих услова и са ове временске дистанце, те сцене изгледају готово нестварно. Док говорим о агресији, односно, о одбрани, док одговарам на питања новинара са терасе пасареле испред РТС, у даљини, изнад кровова зграда, појави се одблесак, а за њим потмули звук експлозије бомбе или ракете. Одблесци и звуци се разликују у јачини, као да скала почиње од експлозија у Суботици, преко Новог Сада до Батајнице, и Београда. То зову "Милосрдни анђео", или "рат за Косово"! Ко би притом могао да буде хладан и прибран? Ипак, имао сам у виду да се обраћам јавности земаља агресора која је недовољно или намерно погрешно информисана.

Питања појединих новинара била су тенденциозна, из њих се види тежња да и разговор са једним министром земље жртве незаконитог напада искористе како би јавност држали у заблуди о "праведним" циљевима њихових влада и кривици Србије, Југославије и њихових руководстава. Било је много питања замки, тенденциозних, са готовим одговорима. Настојао сам не само да све то избегнем, већ, ако могу, и да искористим за слање јасних порука из земље, која се брани од агресије под лажним изговорима. Трудио сам се да у центру пажње држим незаконитост, неоснованост агресије и злочине НАТО-а, да не идем наруку ствараоцима обмана, конфузије и дезинформација, да одбијем настојања за скретање пажње на питања која олакшавају положај агресора.

Током агресије НАТО Си-Ен-Ену сам дао још најмање два интервјуа у директном укључивању. И тада, као и данас, било ми је познато да је то вероватно најмоћнији медијски партнер НАТО и да је тешко очекивати да ће објективно, непристрасно извештавати о агресији. Ипак, ниједном се нисам колебао да ли треба да прихватим њихове позиве за интервјуе. Био сам уверен да ће бар један део америчког и светског аудиторијума разумети и добронамерно примити оно што бих, као представник земље, жртве агресије, износио.

Снимке, односно, транскрипте та два интервјуа, нажалост, нисам сачувао, нити сам успео да их нађем на интернету. Знајући како је наша дипломатија функционисала професионално и прецизно, сигуран сам да се и снимци и текстови налазе негде у архивама Министарства иностраних послова, наших дипломатско-конзуларних представништава у САД или у Танјугу. Сви садржајнији интервјуи и изјаве владиних и државних представника, по правилу, одмах по објављивању, превођени су са страних језика, а транскрипти укључивани у дневне билтене које је Танјуг припремао у сарадњи са СМИП, што је затим прослеђено свим ДКП широм света. И то је био део продукције преко које је дипломатска мрежа свакодневно снабдевана важним чињеницама и оценама потребним за ефикасно и усклађено функционисање целокупне дипломатије.

Један од интервјуа Си-Ен-Ену "уживо" почетком маја 1999, који није обухваћен овом збирком, водио је славни Лари Кинг. Разговор је могао трајати 10-15 минута. Иако ми је сећање конкретних питања и одговора доста избледело, остао ми је утисак да се Лари доста мучио да оствари свој план, односно, испровоцира одговоре који би му одговарали или да ме сабије у ћошак или дефанзиву. На самом крају извадио је свог кеца из рукава: "Господине министре, није ми јасно како ви, рецимо 10 или 12 милиона, не знам тачно колико вас има, мислите да можете да победите нас 500 милиона" Признајем, да сам био затечен таквим, до сржи, сировим питањем. Да ли је Лари то питање чувао за крај или му је логички и спонтано испливало као реакција на све што сам пре тога рекао, да ли је желео да ме "тушира" и обезбеди аплауз невидљивог милионског аудиторијума? Ни данас на то немам одговор.

Био сам свестан да програм Ларија Кинга редовно прате десетине милиона људи у САД и свим деловима света, укључујући Србију и Црну Гору, простор бивше Југославије (СФРЈ), српског расејања, и то из друштвених слојева који су изнад просечног политичког образовања. Према сећању, одговорио сам:

"Лари - почео сам у лежерном америчком стилу иако ми није било ни до каквог стила, још мање до лежерности - овај рат није наш, већ ваш избор, ви сте нас напали у нашој земљи, а не ми вас, или вашу земљу. Не ратујемо ми да вас победимо, ратујемо само да себе одбранимо. А што се односа бројки и математике тиче то, као што знате, није увек одлучујуће за исход ратова. Има овде и неких других фактора који су можда вама теже схватљиви, али који су важнији. И неке друге империје биле су математички далеко моћније од нас. Вама су свакако познате судбине Отоманске, Аустроугарске, хитлеровске и других империја које су математички, такође, биле далеко изнад нас, које су у заносу моћи палиле и разарале, а онда су, и уз нашу скромну помоћ, убрзано одлазиле у историју."

У септембру исте године отпутовао сам у Њујорк ради разговора са званичницима других земаља и УН током Генералне скупштине УН. Као и моји претходници Владислав Јовановић и Милан Милутиновић, одсео сам у хотелу "Плаза", на ободу Централ парка. Да бих рационализовао време, обично сам доручковао у соби, а онда бих одлазио у Палату УН где сам свакодневно, као на траци, имао серије разговора са колегама министрима иностраних послова других земаља. У поподневним и вечерњим сатима присуствовао сам пријемима шефова делегација разних земаља и тек потом се поново враћао у хотел.

Други интервју Си-Ен-Ену чијег транскрипта, такође, нема у овом издању, морао је бити у раној фази агресије, највероватније почетком априла 1999. По формату требало је да у времену од пола сата или четрдесетак минута одговарам на питања страних дописника који би се налазили у студију Си-Ен-Ена у Атланти и директно ми постављали питања. Прихватио сам уз молбу да ми водитељ допусти да првих пет минута након што ме водитељ представи аудиторијуму и гледаоцима могу да изнесем моје личне оцене о нападу НАТО и објасним позицију СР Југославије као жртве агресије. Си-Ен-Ен је то прихватио.

ДОРУЧАК СА СРБИМА

ЈЕДНОГ јутра из службе безбедности ми јављају да је у ресторану хотела српска породица из Сан Франциска, која пита да ли бих прихватио да доручкујем с њима. Прихватио сам. Био је то брачни пар инжењера који дуже време живе и раде у Сан Франциску и њихове две ћерке, студенткиње. Објаснили су да су у мају пратили мој интервју са Ларијем Кингом и да се тада родила жеља да ме лично упознају. Треба ли да кажем да ми је било пријатно?