ПОСЛЕ више рунди преговора, 2. јуна 1999, у Београд су допутовали Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин, са својим вишечланим делегацијама. Они су Слободану Милошевићу уручили текст документа о окончању рата. Текст од две странице на енглеском језику, умножен је одмах, подељен члановима наше делегације и дат да се преведе на српски језик. Папир без заглавља, датума и потписа биће касније познат као Београдски документ Милошевић-Ахтисари-Черномирдин. Док су се чланови делегација окупљали, и с ногу разговарали у салону Белог двора, пажљиво сам читао текст, подвлачио поједине фразе и на маргинама бележио примедбе.

Током разговора у сали, која је, иначе, пројектована као трпезарија, југословенска страна је настојала да се у текст документа унесу одређене измене у циљу већег уважавања интереса Србије и Југославије, али без резултата. На питање које сам упутио Черномирдину зашто се текст позива на примену главе 7. а не главе 6. Повеље УН, како је договорено у претходним рундама преговора, Черномирдин је ћутао, а Марти Ахтисари је, театрално пребацујући руку преко рамена Черномирдина, одговорио: "Зато што смо се ја и мој брат Черномирдин тако договорили!"

НАРЕДНОГ дана, 3. јуна 1999, Народна скупштина Србије је одобрила договор о условима прекида рата, а Ахтисари и Черномирдин су напустили Београд. Бомбардовање је настављено све до 10. јуна, када је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1244 са договором Милошевић-Ахтисари-Черномирдин, као анексом.

Сутрадан, 4. јуна, на основу документа Милошевић-Ахтисари-Черномирдин, на југословенско-македонској граници успостављени су контакти, а потом отпочели преговори о постизању Војнотехничког споразума. Преговори су трајали до 9. јуна 1999. Одвијали су се у условима непрекидног бомбардовања земље и, по сведочењу чланова наше делегације, били су изузетно тешки. Због опречних ставова, на моменте су прекидани због потреба консултација једне, или друге стране.

У ЈЕДНОМ од таквих тренутака наша делегација је уручила супротној страни папир следеће садржине:

1. Југословенска страна изјављује да је, у складу са тачком 2. и 10. документа Ахтисари-Черномирдин спремна да започне са повлачењем снага са Косова и Метохије у складу са Планом који је усаглашен на састанку војних представника одржаном 5. јуна 1999. године, између делегација које су предводили генерали Благоје Ковачевић и Мајк Џексон. Почетак повлачења сходно документу Ахтисари-Черномирдин подразумева суспензију бомбардовања.

2. Сва остала питања везана за решавање кризе су, сходно плану М. Ахтисари-В. Черномирдин, у надлежности Савета безбедности УН.

И ОВАЈ детаљ илуструје не само ток преговора и однос поштовања између преговарачких страна, већ и чврст и јасан полазни став југословенско-српске стране да, осим техничких ствари, сва остала питања везана за политичко решавање кризе, у складу са документом Ахтисари-Черномирдин, морају бити у искључивој надлежности Савета безбедности УН, те да не могу бити предмет преговора са представницима НАТО, односно, Кфора.

Такав принципијелан став и потреба његовог доследног афирмисања ни до данас нису изгубили свој значај. Напротив. Тај принцип испреговаран, усаглашен и одбрањен у време трајања оружане агресије не може се напуштати или гурати под тепих у време мира и "дилова", ма колики били текући притисци и замке.

ВОЈНОТЕХНИЧКИ споразум, познат као Кумановски споразум, у име југословенско-српске стране потписали су генерал-пуковник ВЈ Светозар Марјановић и генерал-потпуковник полиције Србије Обрад Стевановић, а у име Кфора британски генерал-потпуковник Мајк Џексон.

Током преговора о том споразуму Слободан Милошевић је имао и дужи телефонски разговор са Ахтисаријем. Стицајем околности, тада сам се затекао код Милошевића и сећам се да је током разговора инсистирао да Војнотехнички споразум ни у чему не може бити неповољнији од онога што је записано у документу од 3. јуна, као и да Кфор, с мандатом УН, мора бити гарант једнаке безбедности свих грађана на Косову и Метохији.

Шта рећи данас, 20 година после?

ОВАЈ, Војнотехнички споразум, једно је од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер. У међувремену, народи многих земаља су на својој кожи искусили право значење "хуманитарних" интервенција, "права на заштиту", оружаних похода против "оружја за масовно уништавање", "демократизације" путем "обојених револуција".

Ера пирамидалног, хијерархијски заснованог светског поретка, имала је свој зенит и постепено се, попут слегања тла после вулканске ерупције, ближи крају. У току су најдубље и најсвеобухватније промене светског поретка од окончања Другог светског рата. Изградња новог, мултиполарног светског поретка заснованог на принципима равноправностн, узајамности интереса и веће улоге међународног права, незадрживо крчи пут отварајући простор за демократизацију међународних односа. Отпори западних центара моћи и настојања да се, по сваку цену, очувају привилегије и стари превазиђени односи, представљају извор великих опасности по мир и стабилност у свету.

ПРИЗНАВАЊЕ новог распореда моћи на светској позорници, разумевање нових реалности и прихватање партнерства као основе односа, како међу најмоћнијим силама, тако и између великих и малих, једини је пут мира, спаса и напретка цивилизације.

Војнотехнички споразум је интегрални део мировног пакета чији су основни делови документ Милошевић-Ахтисари-Черномирдин, од 3. јуна и Резолуција СБ УН 1244, од 10. јуна 1999. Та три документа суштински и формално чине целину и ниједан се не може оцењиватн изоловано од других. Поред Устава, за Србију су то једини поуздани и постојани параметри за оријентацију у процесу преговарања о статусу Косова и Метохије и избегавања замки у условима великих изазова, дубоких промена и пометњн. Они, можда, нису довољни, али од њих бољих ослонаца у напорима за постизање праведног и одрживог решења нема. Удаљавање од те принципијелне, кристално јасне правне платформе, значило би излажење Србије на брисани и неомеђени простор и препуштање моћницима једног дела света који не признају никога и никаква правила, осим силе и својих огољених себичних интереса. То би било равно хазардерству. Мудрост и храброст су синоними за одбрану, не за испоруку права и интереса стечених борбом и великим жртвама претходних генерација.


НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ

ДРЖАВНИ и национални разлози искључују сваку једностраност, упрошћавање, потцењивање идентитета, националне историје духовности, а поготово - трговину вековним наслеђем. Величање донација, инвестиција и доброчинстава оних земаља и лидера чија је политика деведесетих година нанела огромну штету српском народу - његовим цепањем, сатанизацијом, санкцијама, бомбама, радио активним оружјима, на крају, и бестијалним економским разарањима - није у складу са бригом за очување националног идентитета, достојанства и боље будућности нације.

СУТРА: КОМПРОМИС за Косово је могућ