АГРЕСИЈА НАТО 1999. године против Србије (СРЈ) био је просторно и временски ограничен рат са глобалним циљевима и глобалним последицама. Покренуо га је и водио НАТО као глобална војна организација, најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада. Рат је вођен у оквиру, глобалне доктрине експанзије НАТО-а на Исток, ка границама Русије, Каспијском басену, Централној Азији и Блиском истоку. "Рат против Југославије је вођен, да би се исправила грешка Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо, из стратешких разлога, накнадно морају стационирати амерички војници" - забележио је познати немачки политичар Вили Вимер став САД, изложен на конференцији НАТО у априлу 2000. у Братислави (Писмо канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000).

За спровођење стратегије војне експанзије САД, као кључној сили Алијансе, био је потребан преседан оружане интервенције без сагласности Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС, Париске повеље и међународног права уопште. "Разуме се да се ради о преседану који ће се користити увек када затреба" - саопштили су представници САД на истој Конференцији у Братислави.

То што је Европа, укључујући све чланице ЕУ тога времена, прихватила диктат САД да учествује у незаконитом, неправедном рату на сопственом тлу, и то у савезу са једном терористичком, сепаратистичком и криминалном организацијом каква је ОВК, представља кључ за разумевање великих пропуштених шанси и грешака Европе у периоду који траје већ 20 година.

УЧЕШЋЕ Европе у том рату против Европе допринело је ерозији њеног идентитета, морала и самопоуздања. Ништа мање, то је и кључ за разумевање садашњих проблема и подела, од "брегзита", мигрантских квота и санкција према Русији, до несагласности о коридорима за снабдевање гасом, трговинског рата са САД, издатака за наоружавање, ширења тероризма, сепаратизма, вехабизма, оживљавања неофашизма и много другог.

Навикнута од 1999. да беспоговорно следи САД и њихове геостратешке интересе, Европа се данас тешко враћа себи, свом идентитету и својим изворним интересима, а још теже долази до усаглашене визије свог развоја и улоге у глобалним односима у будућности. На конференцијама у Минхену, Давосу, Паризу, Бриселу, Берлину, Софији, лидери ЕУ вербално се изјашњавају за окретање себи, за бригу о демократији, правно заснованим на међународним односима и посвећености интересима народа, у пракси и даље јачају популизам, партикуларизам и сепаратизам, а управљачка елита је све удаљенија од народа и живота.

ЧЕРНОМИРДИН У АКЦИЈИ ЧЕРНОМИРДИН је, с једне стране, водио разговоре с представницима америчке администрације, пре свега, с потпредседником Алом Гором и замеником државног секретара Строубом Талботом, с Мартијем Ахтисаријем, који је имао својство представника Генералне скупштине УН и ЕУ, и са лидернма важнијих земаља Запада, а с друге стране, са председником Слободаном Милошевићем. Током агресије, Черномирдин је четири пута посетио Београд и водио разговоре са Милошевићем. Тим разговорима су присуствовали Милан Милутиновић, председник Србије, Никола Шаиновић, потпредседник Савезне владе, Живадин Јовановић, СМИП и други.

НА КОСОВУ и Метохији ЕУ не само да остаје верна пројекту илегалне независност, чији је носилац САД, већ га и даље, највећим делом, финансијски покрива не водећи рачуна о томе да илегално, неправедно, наметнуто решење на штету Србије тешко може бити одрживо и у функцији трајног мира и стабилности.

Што је силом и кршењем основних принципа започето тешко је поправити, готово, немогуће претворити у успех.

Агресија НАТО 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисела. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажења јер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима.

НА МЕДИЈСКОМ плану Запад је доживљавао промашаје због лажи и измишљотина попут "Плана потковице" и других. У тим условима, НАТО и владама земаља чланица, постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (Унеско), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП), водила је одговарајуће акције са циљем да се агресија и агресори осуде, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе.

Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада истичући посебно опасност од преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је и те како било значајно за разобличавање лажи и за ширење незадовољства и отпора у међународној јавности, посебно, водећих чланица НАТО. Ни политичари ни команданти НАТО нису могли све то да игноришу. Политичаре су поред разних афера, пратиле и оптужбе да су покренули рат без одобрења парламената, кршењем националних устава па и самог оснивачког акта НАТО из 1949. године.

У ТИМ условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су иницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона премијера Јевгенија Примакова над Атлантиком 24. марта 1999, његово одустајање од договорене посете Вашингтону и заказаних разговора с потпредседником Алом Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона, која је била навикнута на високи ниво кооперативностi Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон нешто касније тражити од Јељцина да за свог личног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем именује Виктора Черномирдина, никако Примакова, иако би то био добар и логичан потез.

Наиме, Милошевић и Примаков су се веома добро познавали, један другог су поштовали, а низ година су директно водили разговоре, како о питањима билатералних односа, тако и о решавању питања Косова и Метохије. Осим тога, првих неколико седмица агресије НАТО, Примаков је у име Русије одржавао сталне контакте са премијерима Немачке (Герхардом Шредером), Француске (Лионелом Жиспеном), Британије (Тонијем Блером), Италије (Масимом д'Алемом), као и са представницима администрације САД. Примаков је, дакле, био најпотпуније обавештен руски државник о свему што је значајно у вези с питањем Косова и Метохије. Није помогло. Американци нису желели Примакова него Черномирдина, а Јељцин је држао до мишљења Американаца.