МЕДИЈСКА вест о телефонском разговору између америчког председника Доналда Трампа и немачке канцеларке Ангеле Меркел 29. августа 2018. зазвучала је као откривање да су преговори поодмакли, ако већ нису у финалној фази, и као упозорење, а можда и најава некаквих обећања онима који су забринути, да решење за статус Косова и Метохије неће бити преседан, односно, да неће изазвати "домино ефекте". Наиме, шеф највеће војне силе на свету и шефица владе најутицајније чланице ЕУ, ретко излазе у јавност, и ретко јавно износе своје позиције о ефектима коначног решења неког проблема док је преговарачки процес у некој раној фази, док бар принципи и оквири решења нису добро познати.

Речено је не једном - да је проблем Косова и Метохије дуготрајан и сложен, да су га страни, ванрегионални фактори вековима чинили тежим и сложенијим јер су им прилази увек били у функцији њихових геополитичких интереса. И данас је тако. Агресијом НАТО 1999, која је представљала најдрастичније кршење Повеље УН и Финалног документа ОЕБС-а од њиховог усвајања до данас, проблем је постао далеко сложенији. Једна од последица је и отимање Косова и Метохије од Србије применом најгрубље силе, окупацијом и противправним проглашавањем једностране независности 2008. године. САД и Немачка имале су водећу улогу у покретању те агресије, успостављању окупације и сондирању противправног отцепљења.

Прави циљеви евентуалног потписивања "свеобухватног, правно обавезујућег документа" су: накнадно амнестирање, ослобађање одговорности учесника агресије за злочине против мира и човечности, за разарање и трајну контаминацију природне околине; одбијање одговорности за разарање међународног правног и безбедносног поретка успостављеног на резултатима Првог и Другог светског рата; прихватање тезе да је за све то одговорна сама Србија, смањивање и кажњавање Србије уз награђивање српских непријатеља; отклањање важног разлога нејединства унутар ЕУ у којој пет чланица одбија признавање Косова и Метохије као нове државе.

Примарни геополитички циљ Запада је успостављање потпуне контроле Балкана у функцији глобалне конфронтације са Русијом и Кином. Саставни део такве геополитике је признавање једностраног отцепљења Косова и Метохије, смањивање Србије и њено увлачење у конфронтацију са Русијом. Признавање Косова и Метохије од стране Србије, са "корекцијом граница", или без ње, улазак "Републике Косово" у Уједињене нације, били би само први кораци ка његовом чланству у НАТО и ка отвореном захтеву да Србија у најкраћем року, такође, поднесе захтев за улазак у НАТО, уз могуће "аргументе" да ће, иначе, остати без Војводине, Рашке области и друге сличног нивоа уверљивости.

ИГРЕ ОКО ШПАНИЈЕ НИСУ ли представници САД својевремено упозоравали Шпанију - или чланство у НАТО, или отцепљење Баскије, Каталоније?! Шпанија је прихватила чланство у НАТО, а да ли је сачувала суверенитет и територијални интегритет, будућност ће тек показати. Србија је утолико лакши залогај за НАТО јер је уз ИПАП, као и низом других споразума са НАТО (слободан транзит НАТО трупа, СОФА), свесно или несвесно, и тако све то већ припремила, остајући вербално - војно неутрална.

Када је реч о бризи Ангеле Меркел да решење за Косово буде без "домино ефеката", ваљало би се подсетити на чињенице. Све је почело подршком коју су САД, Велика Британија, Немачка и друге земље Запада пружале сепаратистичко-терористичкој ОВК у дугом периоду пре оружане агресије и отвореног савезништва са њом током агресије 1999. године. Да подсетим на ноторну чињеницу да је Немачка деценијама пружала гостопримство тзв. Косовској влади у избеглиштву Бујара Букошија, одржавајући истовремено дипломатске односе са СФРЈ, односно, СРЈ.

Немачке власти су годинама "жмуриле" на убирање илегалног пореза од Албанаца у Немачкој, често уз претње и уцене, за финансирање "ослободилачке борбе". И друге земље су наоружавале, финансирале и обучавале терористе на Косову и Метохији, игноришући упозорења о повезаности са Ал каидом и Бин Ладеном лично. Све то, како је добро знано, није било толико "уникатно", јер су екстремистичке и терористичке групације на разним странама света коришћене увек када је то било у интересу водећих западних центара моћи, све до финансирања, обуке, наоружавања и савезништва са тзв. умереном опозицијом у Сирији.

Да би 1998. и почетком 1999. убедиле поједине своје, не нарочито вољне, европске савезнике у неопходност оружаног напада на СРЈ, представници Клинтонове администрације су прихватили да ће то бити изузетак од принципа да НАТО, као одбрамбени савез, не интервенише изван свог уговорног подручја, односно, од принципа "колективне одбране". Дакле, да ће напад на СРЈ бити изузетак, а не преседан. Колективни консензус, решеност и дух заједништва НАТО коначно су остварени.

Међутим, непуну годину после тог "уникатног" напада, већ априла 2000. године, на конференцији НАТО у Братислави, амерички представници, како је забележио немачки политичар Вили Вимер, су саопштили:

"Не умањујући значај легалистичке интерпретације Европљана да се код ширења задатака НАТО преко граница уговорног подручја, у рату против Југославије радило само о изузетку, јасно је да се ради о преседану, на који се свако може позивати у свако доба или ће се позивати." Уследиле су оружане интервенције "вољних" у Авганистану, Ираку, Либији, Малију... Свет је добио нови феномен - глобализацију интервенционизма, односно рата.

Госпођа Меркел, у својим сусретима и разговорима са страним колегама, укључујући и телефонски разговор са председником Трампом, изражава бојазан да би договор Београда и Приштине могао запретити "домино ефектом". Чудно је то, бар за део јавности, који зна да ништа слично није изговорила о опасностима "домино ефекта" одлуке своје владе о признавању једностране, противправне независности "Републике Косово" 2008. године, јавности која зна да се ефекти таквих одлука већ увелико осећају у Европи, укључујући и унутар ЕУ, на Блиском истоку, у Африци, Америци и да ће се тек осећати.

Свеједно, госпођа Меркел, брани незаконито, једнострано отцепљење Косова и Метохије као "новостворену вредност", јер каже: "Говоримо наравно да је територијална целовитост каква је сада створена једна вредност" коју треба заштитити. Термин "сада" звучи прешироко али, треба признати, да је резултат канцеларкиног умећа да једном речју обухвати агресију НАТО 1999. и једнострано отцепљење 2008!

Све што су западни центри моћи, јавно или тајно, дипломатијом, медијима или новцем, стручњацима и оружјем, подржавали и помагали на и око Косова и Метохије, од исламистичких екстремиста и сепаратиста, затварања очију пред злочинима против Срба и етничким чишћењем Срба, до рушења споменика српске средњовековне културе већ је постало преседан. Пошто је пустио "духа из боце" рачунајући да ће му бити од користи за ширење геополитичких интереса, Запад се сада у чуду пита - откуда данас са Косова и Метохије и из Босне и Херцеговине толико муџахедина међу борцима ИД?!