ВИШЕ је него јасно да су о легендарном Шекију убедљиво најбоље протеклих година и дана причали они који су га најбоље познавали, а да је убедљиво најбоље о Шекију причао - Шеки.

Један од оних који могу да посведоче разне анегдоте и догодовштине са легендом нашег фудбала је чувени тренер голмана Тома Савић.

- Сарађивали смо укупно у три клуба. Прво у Црвеној звезди, чим је преузео тренерско место 1989. године, када сам био у Шекијевом стручном штабу са Пижоном, Зораном Антонијевићем и Пеђом Станојевићем. Имали смо сјајну генерацију и одмах узели дуплу круну. Касније смо сарађивали још у Јужној Америци и Ал Насру из Саудијске Арабије. Шеки је био луцидан, маштовит и врло добар тренер - сећа се Тома Савић.

И ОДМАХ креће присећање на заједничке догодовштине:

- Највише их је било из нашег заједничког рада у Мексику и Арабији. Домаћи стадион нашег клуба Америка у Мексико Ситију био је чувени "Астека" са више од 100.000 навијача. На сваком тренингу смо имали више од 10.000 људи, а Шеки је на тренинзима "вадио душу" неким од највећих звезда тамошњег фудбала, јер им је показивао колико је већи мајстор од њих. Схватате ли да је једну обичну пицу у ресторану јео преко два сата, јер је непрестано делио аутограме знатижељним навијачима - преноси утиске Тома Савић.

Или, на пример, одлазак у југословенску амбасаду у Мексико Ситију.

ВИДОВИТИ ВРАЧ ВЕЛИКИ и вечити дриблер Драгослав Шекуларац, у својим играчким и тренерским путешествијама по континентима, имао је прилику да сретне и правог правцатог врача: - Играо сам пет година у Колумбији, можда је то био и мој најлепши период. Не сећам се више како и где сам срео тог врача. Он ми је предвидео невероватно прецизно многе ствари које ће му се заиста догодити у животу. Поред осталог рекао је да ћу умрети 2017. године. Ту је изгледа мало омашио - испричао је Драгослав Шекуларац непосредно пред смрт.

- Тада је, сећам се, амбасадор био неки Словенац. Нама је требало хитно нешто да се уради од папирологије, а секретарица амбасадора нам каже да сачекамо мало... Шеки се наљути и затражи да се хитно пренесе амбасадору реченица да Шекуларац никада никога није чекао у животу.

ИМАО је Шеки у Мексику и један посебан хоби.

- Тамо је хиподром на којем су се свакодневно одржавале коњичке трке. Шеки је о коњима знао све и обожавао је да се клади. Знао је да остане по десетак сати на хиподрому и право дође одатле на тренинг.

Осим коњичких трка, велика страст била му је шах.

- До изнемоглости је играо шах са Бором Милутиновићем који је у исто време водио мексички Текос. Знали су да почну шах око десет увече и да га заврше у зору.

Па онда епизода из Саудијске Арабије.

- Почео је необично добро свој тренерски ангажман у Ал Насру из Ријада и после шест кола имали смо шест победа. Мислио сам да ћемо да останемо ту најмање годину дана, а он је после одиграног 6. кола једно јутро на доручку одлучио да иде из Арабије. Када сам га упитао, откуд то, само је мртав хладан одговорио: "Ја не могу да живим у овој земљи и у овом граду. Овде тренирају тек од осам увече и не дозвољавају ми да се кладим на коњичке трке - сећа се Савић.

ДОБРО је познато да је Шекуларац уживао у својим бриљантним потезима на терену, али и у "егзебицијама" које је изводио ван терена. Као фудбалер се поредио са Пелеом или Еузебиом, али од личности ван терена највише је волео поређења са Јосипом Брозом.

- Јел' знаш ти Томо зашто сам ја бољи од Тита? Па, зато што оно шта ради Тито могу да радим и ја. А, оно што радим ја Тито никада не може да уради. Јел' знаш ти Томо, гарантујем ти, да је много више мастила проливено и потрошено на текстове у новинама о мени него о Титу - препричава нам Тома Савић који нас је пре неколико дана посетио у редакцији са значајном фотографском и новинском документацијом из фудбалских дана које је делио са Шекуларцем.

Шеки као тренер Црвене звезде / Фото Документација "Новости" и фото-архив "Борба"


Смрт популарног Шекија је прилично затекла и растужила Шекијевог дугогодишњег сарадника.

- Много сам тешко то поднео. Жао ми је што га је на комеморацији или сахрани испратило онолико мало људи, иако ће многима да се учини да је било доста света. Шеки је заслужио да га испрати бар 100.000 људи. Заслужио је споменик на стадиону или улицу у Београду. Био је велики играч и велики човек.

ДА КРАЈ ових сећања Томе Савића не буде тужан, ево их две анегдоте које су само још две капи у океану прича о несвакидашњем и ненадмашном Драгославу Шекуларцу.

- Једног дана, док смо били у Мексику у посету Шекију је долазила супруга Бранка. Каже ми да одем колима по њу на аеродром који је био прилично далеко од његовог стана. Дочекам госпођу Бранку, на путу до Шекија, она је била необично тиха и нерасположена. Чим су се срели Бранка почне да му замера што није дошао по њу. А, он хладнокрвно каже:

"Па, не мислиш ваљда Бранка да сам ја могао да дођем и да ти носим кофере... 'Ајде, молим те, да ме неко види, па да прича по Мексику како вучем торбе."

ИМАО је Шеки "мали милион" ривала током каријере на фудбалском терену. Често је говорио како су Вујадин Бошков или Велибор Васовић били највећа господа и врло тешки противници, али једног се стално присећао.

- Стеван Бена из новосадске Војводине је био и остао мој највећи, најтежи и најпоштенији ривал на терену. Играо сам у каријери против врхунских мајстора, протурао лопту кроз ноге многим знаним и незнаним играчима, али никада нисам могао да се наиграм фудбала против Стевана Бене. Тај је знао да ме уништава на терену - причао је Шеки често Томи Савићу.

СУТРА: БЕОГРАДСКА ШКОЛА ЖИВОТА