ДРАГОСЛАВ Шекуларац је заиста био фудбалски опијум за народ. Био је један од ретких, ако не и једини фудбалер у историји Црвене звезде којег су ишли да гледају навијачи било ког клуба у Југославији. Кад Звезда гостује на тузланском "Тушњу" публика је углавном скандирала: "Дајте лопту Шекију..."

Велики фудбалер је врло брзо стеко популарност и у оним круговима којима је фудбал био само успутна тема. Шекуларац се дружио са музичарима, сликарима, писцима... Једно вишедеценијско дружење са чувеном покојном сликарком Ољом Ивањицким и песником Матијом Бећковићем био је посебан симбол Шекијеве лепше стране медаље од тренутка када је напуштао свлачионицу и из дреса "ускакао" у одело.

НАШ велики песник Матија Бећковић се овог пута, у фељтону "Новости", на свој начин опростио од великог фудбалског мајстора, дугогодишњег пријатеља и фудбалског виртуоза. Овај некролог преносимо у целости из пера човека који је давно рекао, још за живота доживотног председника: Тито је био принудно, а Шекуларац природно најпопуларнији у држави!

"Шекуларац је појам. То није презиме једног играча већ име једног феномена. Синоним за невиђено мајсторство, умирање за лепоту и игру ради игре где се "даје све могуће за кап немогућег". И богомдане уметнике и девојке с кривим ногама звали су Шекуларац. Владао је гледалиштем колико и игралиштем. Као човек и као играч - маг и магнет - који се није размагнетисао до последњег даха.

Рајко Митић је био симбол етике, а Шекуларац естетике. Ниједан судија у судници није имао такав ауторитет као Рајко Митић на утакмици. Ниједан актер на позорници није надмашио Шекуларца на терену. Дружио се с уметницима, песницима, сликарима, глумцима... Оно што су они стварали четкицом и пером, Шекуларац је сликао и исписивао лоптом.

ПИТАО сам га давно, шта му се највише урезало у сећање од све славе земаљске коју је доживео? Његов одговор је остао упечаћен у мом памћењу.

- Док репрезентације стоје постројене једна поред друге у тунелу пред излазак на терен, примећивао сам како најчувеније фудбалске звезде кришом, испод ока, погледују на моје ноге. Фама да у њима има нешто што нема у другима прешла је и на њих. То ми је било најслађе - причао ми је Шеки.

Неколико недеља пред одлазак на онај свет, телефонирао ми је и желео да се видимо. Нисам му познао глас. А кад ме ословио "љубави", помислио сам да није он. Ипак сам отишао на састанак и за сваки случај понео монографију у којој је штампана и фотографија на којој смо нас двојица и Оља Ивањицки. Чекао ме са два пријатеља. Написао сам и посвету: "Драгославу Шекуларцу који је имао више него цео његов народ у глави!" Рекао је: "У животу нисам прочитао ниједну књигу, а ову ћу прочитати". Уз смех се присећао утакмице у Сплиту када је Звезда победила Хајдук, а он постигао гол. Сутрадан га је на улици пресрео неки ватрени хајдуковац речима: "Циганине, мрзим те из дна душе, али играш мајку ти..."

Шеки, Оља Ивањицки и Матија Бећковић, Фото Документација "Новости" и фото-архив "Борба"

Нисам веровао да ће то бити и наш последњи сусрет и последња фотографија. Када је склопио очи, осведочили смо се да га нико није заборавио.

Гроб му је у Београду, а слава на целом свету!"

О ШЕКУЛАРЦУ је ово пре само два дана написао Матија Бећковић. О великом фудбалеру сте претходних дана могли да читате мноштво реченица које је изговорио славни фудбалер о свом животу. Ипак, од оних који су га познавали читаћемо сви заједно заиста биране и отмене речи.

Један од оних који је о Шекију пренео утиске и сачувао их од заборава је и Душан Маравић, који се у исповести за "Новости" подсетио на њихово познанство док су били саиграчи, али и касније интензивно дружење са Шекуларцем. Само две године млађи од много славнијег Шекуларца, Маравић нам је препричао неколико детаља из каријере чији је значајан део обележила Звездина друга звезда.

- КАДА сам дошао у Звезду 1958. године припала ми је огромна част да обучем дрес са бројем осам који је до тада носио велики Рајко Митић. Са Светског првенства у Шведској управо су се вратили Беара, Шекуларац, Поповић и Томић и прикључили се припремама Звезде. Тада сам упознао све њих и великог Шекија. Био је од оних играча за које смо ми из средине терена или они из одбране морали да радимо више него дупло напорније. Шеки је био врхунски дриблер, забављач, мајстор фудбала, али и велики потрошач лопти. Публика га је, најблаже речено, обожавала. Били смо саиграчи пуних пет година - прича нам Маравић.

Провели су Душан Маравић и Шекуларац последњих година многе дане у интензивном дружењу.

- СУДБИНА је хтела да смо се најмање дружили током наших играчких дана. Једноставно, били смо, симболично речено "различите крвне групе". Шеки је годинама знао да ме задиркује како ме у ствари није ни примећивао са оном мојом "осмицом" на терену, па се као распитивао код осталих какав сам у ствари био играч. Он, чувена и велика Звездина "десетка" је стварно могао да ради све. Ипак, када је престао да игра фудбал, често је знао да се сети и да мене подсети на врхунски детаљ: "Мали, знаш да сам ја стално био са картама и у друштву, али сам те врло добро једним оком примећивао како си стално у неком углу и не одвајаш се од књиге"!

И на крају разговора популарни Дуда Маравић је приметио једну симпатичну игру бројева која је Шекија пратила стално: на терену, за коцкарским столовима, у кладионицама, али и у сасвим обичном животу.

- Носио је са поносом и прославио тај чувени дрес са бројем десет који ће у фудбалу заувек припадати само мајсторима. Судбина је хтела да последње године живота у Булевару краља Александра 74 проведе у стану број десет и из њега 5. јануара ове године заувек оде у небески тим фудбалских легенди - закључио је емотивно Маравић.


СВИ НА КАРАБУРМУ!

ОМЛАДИНСКИ стадион на Карабурми је од августа 1957. године био дом фудбалера ОФК Београда. На њему су у сезони 1967/1968. заједно заиграли Драгослав Шекуларац и непоновљиви Милош Милутиновић. О каквим величинама се радило и шта је тај наступ за "романтичаре" значио фудбалском Београду, довољно говори податак да су на трибине међу 20.000 гледалаца долазили редовно и навијачи Партизана и Црвене звезде. Нису се били "заситили" ни Шекија у црвено-белом, ни "Плаве чигре" Милоша у црно-белом, већ су уживали да их гледају у плаво-белом дресу.