ДРАГОСЛАВ Шекуларац и новинари који су били хроничари његовог времена и његових догодовштина су рекли скоро све. Ипак, они који су са њим делили фудбалски хлеб знају и нешто више. Један од њих је Никола Стипић, Шекијев саиграч у Звезди, са којим је одиграо 200 заједничких мечева и са којим је освојио пет титула првака Југославија и три Купа маршала Тита. Никола Стипић је био и дугогодишњи уредник спортске редакције "Новости" и ово је његово сећање на Шекија.

- Једноставно, за њега је немогуће наћи праву реч која би обасјала и објаснила животни пут и каријеру једне врхунске фудбалске звезде. Сви епитети губе сјај, сва поређења нису довољна да дохвате висине којим је он летео од дечјих ногу до старачких подштапања. Мало је рећи Драгослав Шекуларац. Довољно је само оно Шеки и сва врата славе се отварају. А управо та реч слава била је чаробна формула којом је градио кроз живот, којој је подредио све остало, у чему је уживао, падао, посртао, устајао, да би једног дана био милионер, другог дана није имао ни за доручак.

Али је увек остајао Шеки толико популаран да му у томе нико не може ни да се приближи, нити одузме ни милиметар од његове величине. Ни Рајко Митић, ни Бобек, Вукас, Зебец, Беара или мајстори какви су били Џајић, Сушић, Пикси, Дејо, Пижон. Јер, на овим просторима један је био и остао Шеки.

ТЕШКО је бити "биограф" Драгослава Шекуларца, али за оних две стотинак утакмица, које смо заједно одиграли у Црвеној звезди, може се рећи да сам имао среће у остварењу дечачких снова, јер био сам десно крило кад се опраштао Рајко Митић, а са Драгославом Шекуларцем чинио сам десну страну нашег најбољег тима.

У своје време најбољи југословенски новинар свих времена Љубомир Вукадиновић уклапајући моју брзину и његову виртуозност видео је у нама чудесни тандем по десној страни у стилу Шандора и Кочиша, незаборавне мађарске "лаке коњице". А ако се то не оствари биће за то криви само Звезда и Шекић, писао је Љубиша. Нажалост, једини кривац био сам ја и моје повреде (три операције левог колена) које су спречиле да летим по облацима фудбалске славе коју је креирао Шеки. И поред свега, у друштву са Шекијем освојили смо четири титуле првака државе, три национална купа. Између осталих, победили смо Ривер Плату, Ботафого, Сантос. Поред освајања Дунавског купа, били смо први на турниру у Сантјагу де Чилеу и Паризу, четири пута смо учествовали на турниру у Њујорку, учинивши много да је Звезда од тада постала звезда, касније и више од тога.

Шеки је често бурно реаговао  

ШЕКИЈА сам први пут упознао играјући фудбал на мале голиће у дворишту Шесте мушке гимназије, где је похађао библиотекарску школу. А он, који никада није узео књигу у руке, морао је да прочита бар наслове књига славних писаца и светских, и наших.

Памтићу га и по томе што никад није окусио ни кап алкохола. Али, зато је, "гутао" сокове, слаткише, колаче, торте. Због тога је под старост добио шећер и сам себи давао инјекције инсулина.

Памтићу га и као човека зависног од коцке, као љубавника који је пет-шест пута могао страствено да се заљуби. Како је снимао филм, плочу, играо шах, тенис, хокеј на леду, редовно посећивао коњске трке и кладионице и редовно трошио више од оног што је зарађивао. Наравно, штампа је то педантно пратила, све у стилу "Шеки игра, Шеки не игра", Буцко како су га у детињству звали био је најзахвалнија спортска личност свих времена за све новинаре, и не само спортске.

ПАМТИЋУ га и по оној чувеној "штикли" преко главе, која је била и остала његов заштитни знак, како је у једном вечитом дербију у року од само две секунде два пута протурио лопту кроз ноге легендарном Велибору Васовићу. Сећам се како је хвалећи себе у конкуренцији прво Метјуса и Пушкаша, касније Пелеа и Сиворија, ипак сматрао себе најбољим међу најбољима. Мада му је Сивори био и остао идол за сва времена.

Памтићу га и како је једном приликом са Џајићем у Марсељу срео председника овог клуба, хвалећи се како су он и Џаја најбољи фудбалери Југославије, а убрзо је добио и одговор:

"Најбољи фудбалер је Скоблар. Он редовно тресе мреже. Ви их само припремате. А гол је врхунац фудбала. "Није нас он гледао", закључио је Шеки. "Можда би променио мишљење."

Памтићу његове речи о нашим најбољим фудбалерима и како је "Бајдо" Вукас оставио на њега највећи утисак. "Кад он узме лопту нема тога ко ће да га заустави. Вукао је за тројицу", говорио је Шеки.

КАДА је Џајић био проглашен за нашег најбољег фудбалера свих времена, Шеки каже да је то ствар укуса у одређеном периоду. Али, он је имао посебан однос и захвалност за све оно што је у Звезди учинио Бора Костић, жалећи што и он није проглашен за Звездину звезду. Јер, са преко 500 голова које је постигао, Бора је то потпуно заслужио.

Запамтио сам и то када је задиркивао Бору како му он пакује голове и да је половина свих његових погодака његово дело. После једног слободног ударца када је Бора затресао мрежу противника, примајући честитке окренуо се Шекију речима: "Јеси ли ми и овај гол припремио..." А Шеки му је брзо одговорио: "Али Боро па и тај слободан ударац досуђен је после фаула на мени."

Да би све зачинио изјавом: "Знаш Боро, ти си три године био најбољи играч Звезде, а ја сам био шест..."

Памтићу га још по много тога, јер Шеки је, како сам каже, за 82 године проживео 130 година и кад би се поново родио било би исто.

Јер Шеки је био Звезда, Звезда је била Шеки. Сад је остала само Звезда и звезде које увек сијају.


СУСРЕТ У РАЉИ

ПАМТИЋУ, ипак, највише наш последњи сусрет у викендици у Раљи. Стигао је са Владицом Поповићем, Маравићем, Томом Милићевићем, Селетом Милошевићем, Сашом Марковићем и буквално су га на рукама изнели из кола, јер није могао да хода. Наравно, причи о фудбалу никад краја, а имало је и о чему да се прича. Пошто су ме задиркивали да сам био миљеник тренера Павића, да им не останем дужан, запитао сам, а ко је био пулен Аце Обрадовића. Шеки, Владица и Маре одмах су дигли руку... И на крају никад нећу заборавити слику одласка када су га враћали у кола, а ноге му се вукле по земљи. Те златне ноге више никад неће заиграти.