ШЕКУЛАРАЦ је био војник фудбала, Звезде, репрезентације и - улице. Наравно, у оном најлепшем смислу те речи. Међутим, никога од наведених није претерано слушао. Играло се свуда по правилима која је својим стилом писао Шеки. Био је и Титов војник. Судбина је хтела да то малтене буде - по казни!

- Ја сам своју казну већ увелико носио на души и на раменима када сам у Нишу ударио судију Тумбаса, па добио 18 месеци забране играња фудбала. Препорука је била да одмах одем у војску и тамо "одробијам" своје. Међутим, један пуковник ЈНА, близак Партизану је све некако одлагао тај мој одлазак, а на крају је цео чвор размрсио Александар Лека Ранковић, тада буквално други човек у Југославији, иза Тита - сећао се Шекуларац.

БЛИСТАВ наступ на Светском првенству у Чилеу, на којем је Југославија освојила "само" четврто место, био је само увод у много лошије ствари и догађаје који као да су муњевито јурили, сустизали и саплитали Шекуларца.

- Ранковић ми је обезбедио брзопотезни одлазак у војску, тек пошто сам у зграду СИВ-а отишао да га лично молим за услугу. Чим смо се срели, питао ме да ли и даље играм "шлагу" (погађање серијских бројева на новчаницама) и све је личило на сусрет дугогодишњих пријатеља. Веома битно у овој причи је да ми је позив за војску на кућну адресу донео лично онај пуковник који ме "саплитао" недељама. Знао је Ранковић, очигледно, врло добро шта ради. Војску сам служио у Билећи и то сам годинама понављао, као да су желели да ме пошаљу на робију, да ме казне као неког криминалца. Никада нећу заборавити војну обуку у Билећи и чувено Хаџибегово брдо, устајање у четири ујутро, марш под пуном војничком опремом од 42 километра. Плашили су ме да ћу остати у војсци пуних шест година ако не будем послушан. Све је некако променила посета Леке Ранковића који је на пропутовању ка Дубровнику дошао код мене у касарну. Та посета је наглавачке променила и однос према мени - причао је Шеки.

И ОНДА још једно сведочанство о Леки Ранковићу...

- Био је тај политички обрачун са Титом, после оног чувеног и злослутног Брионског пленума. Лека је био скрајнут на маргину друштва, одједном без свих функција и привилегија. Сећам се једног сусрета у ресторану "Мадера" пошто је био смењен. Иако је био сталан гост, одједном су конобари избегавали да му приђу. Једног дана приметим ту одвратну сцену, одем сам до шанка и донесем му пиће. Само смо се погледали и искрено насмејали. А знали смо обојица да за столовима по ћошковима седе "шпијуни" - рекао је једном Шекуларац.

Велики фудбалски дриблер је био ненадмашан на терену, али и врло пргав и ван стадиона. Ево једног типичног доказа колико је често језик знао да буде бржи од Шекијевих ногу и памети...

- Знало се колико су официри, заправо некадашњи борци и народни хероји били заштићени у Југославији. На некој прослави у центру града један такав народни херој је, уз чашицу више, причао о фудбалерима као о мангупима, који о трошку народа и радничке класе шеткају по свету и јуре лопту. Поткачи он ту и мене, а ја му не останем дужан него га сочно и гласно опсујем. Сутрадан крене истрага, сведоци догађаја су били више него детаљни у опису целог случаја и по кратком поступку су ме послали месец дана у затвор у Падинску скелу. Тако сам у биографију уписао и 30 дана затвора. Нису ме терали на њиве и окопавање, већ сам цео месец био у магацину - присетио се Шеки и ружне стране своје спортске медаље.

И ПОСЛЕ затвора остао је, ипак, упамћен по најблиставијим фудбалским епизодама.

- Људи уопште не могу да схвате какав се фудбал играо педесетих или шездесетих година прошлог века. Не могу да разумеју шта за мене значи избор у идеалан тим света после Мундијала у Чилеу 1962. године. Тврдим да су Бобек и Вукас двојица најбољих фудбалера које је Југославија имала. После тога смо можда ја и Џајић - причао је често Шекуларац.

И само летимичан поглед на тај фудбалски тим света који су саставили најпозванији стручњаци довољно говори у каквом је друштву био Шекуларац. На папиру и на терену. Тај тим чинили су: Шројф (Чехословачка), Ејзагир (Чиле), Новак (Чехословачка), Зито (Бразил), Алварез (Уругвај), Шнелингер (Немачка), Гаринча (Бразил), Шекуларац (Југославија), Зелер (Немачка), Понедељник (СССР) и Загало (Бразил). Занимљиво је да је на овом списку недостајао само славни Пеле, који је те 1962. године због повреде проводио врло мало времена на терену.

ГОДИНАМА је, осим репрезентативне каријере, Шекуларац истицао колико су му Партизан и партизановци били важни у животу.

- Партизан сам највише волео да победим. Уживао сам у томе, а с друге стране најбољи пријатељ ми је играо у Партизану, Зоран Миладиновић, велики господин. Бољи човек од мене и необично леп и поштен. Ипак, највише ми је жао што моја генерација није вратила мило за драго црно-белима за најтеже поразе у нашој историји од 7:1, 6:1 и 6:0. А, судбина се најлуђе поиграла са мном када сам умало завршио међу црно-белима из Торина, у Јувентусу. Тешили су ме моји звездаши после тог догађаја да је, ето, ипак добро што нисам обукао црно-бели дрес, иако је Звезда од 500.000 долара за трансфер могла да сагради још већи и лепши стадион - са сетом се сећао Шеки.

Шекуларац и Момчило Вукотић, Фото Документација "Новости" и фото-архив "Борба"

"КАЗНИО" ОЦА

ШЕКИЈЕВ отац Богосав који се прво бунио што му је син фудбалер, релативно касно је схватио колико је Драгослав у ствари славан.

- Није вредело мом Богосаву да причају да сам у Београду популарнији од Пелеа или "Битлса", на пример. Тек када сам спојио неколико мечева за репрезентацију Југославије почео је редовно да долази и на мечеве Звезде. Али, пошто је својевремено покушавао да ме "прекомандује" у Партизан, нашао сам начин да "казним" рођеног оца. Никада од мене није добио бесплатну карту, а многи су их добијали и шаком и капом. Богосав је увек морао да купи улазницу - сећао се Шеки.