ВРЕМЕ у којем је Драгослав Шекуларац почео да игра фудбал у Црвеној звезди и време у којем је постајао и није престајао да буде "опијум за народ", у много чему се разликује од овог нашег времена. Наследници Шекија и његове генерације данас се, у духу дигитализације живота, сасвим другачије понашају. Оно људско се све више губи и подређује једном циљу - програмирано одиграти деведесет минута.

О томе колико је заиста у тадашњој Југославији било важно да си звезда, али само фудбалска, довољно сведоче догађаји из 1962. године. У каријери Драгослава Шекуларца ова година је била у буквалном смислу животна прекретница и утицала је на животну и спортску судбину чувеног и омиљеног фудбалера.

- Све лепо и све ружно догодило ми се у животу и каријери те 1962. године. Најлепше успомене носим са Мундијала у Чилеу, где смо за месец дана прошли све фазе, од еуфорије до туге, летаргије и распада система. Сјајно смо кренули, и после пораза од СССР (2:0), декласирали смо Уругвај (3:1) и Колумбију (5:0).После је дошло и сјајно четвртфинале са Немачком, али у све се умешала политика и друг Тито - сећао се Шекуларац.

БИЛА је то чувена посета доживотног председника и маршала Сплиту и говор у којем се дотакао и учешћа "плавих" на Мундијалу у Чешкој.

- Тито је у само једној реченици показао колико је заправо моћан. Рекао је на том скупу да ми нисмо отишли у Чиле да играмо за паре и дневнице, него смо, ваљда, пре свега патриоте. За месец дана су нам дневнице биле укупно 100 америчких долара, а људи око Тита више нису смели ни у очи да нас погледају или да одлуче нешто другачије. Морал нам је пао, атмосфера више није била као до тог тренутка. Чак су и Милутина Шошкића сви гледали бело када је предложио да по повратку кући, уместо пара, бар сви добију по једног "фићу". Тако нас је једна политичка одлука можда коштала бољег пласмана од четвртог места у Чилеу. Чехословачка нам је у полуфиналу дала лагана три гола, а у борби за треће место домаћин Чиле нас је савладао са 1:0 - препричавао је Шеки.

И опет та "проклета" 1962. година...

- Крагујевачка "Застава" је тада производила аутомобиле и имала сјајан уговор са торинским "Фијатом". Чувени газда Ђани Ањели спремао се за пут у Београд, али је имао и мотив више за долазак у Југославију. Хтео је Драгослава Шекуларца и нудио је и више него што је ико очекивао у Звезди или у држави. Нудио је 500.000 долара да пређем у Јувентус. Понуда је шокирала и мене и људе који су водили клуб. Али ту није био крај приче. Оних 500.000 долара је била понуда за Звезду, а 750.000 је требало да буде на мом рачуну. Звезда је без размишљања прихватила Ањелијеву понуду, али је онда прорадила чувена српска љубомора.

Како?

- Па лепо... Политичари који су били око Тита су хтели да се, такође, лично састану са Ањелијем, којем је тада очигледно пречи био Шекуларац од уговора са "Заставом" и одлазак у Крагујевац. Прорадила је љубомора, код многих и сујета, па се још од тада препричава чувена анегдота по којој је Тито лично рекао: "Не иде Шекуларац никуд. Остаје у Звезди да забавља народ"! Никада нисам прежалио те дане и дуго ме је мучио останак у Београду. Имао сам шансу да будем још бољи играч, а онда је уследио сплет догађаја који ме буквално уназадио - очајан је био Шекуларац.

ПРВО је уследио Ниш. "Проклети Ниш" и гостовање Звезде на "Чаиру" и Шекијев нокаут којим је током утакмице "почастио" суботичког судију Павла Тумбаса.

Тренутак када је Шекуларац ударио судију Тумбаса, Фото Документација "Новости" и фото-архив "Борба"


- Није требало ни да играм на тој утакмици. Био сам повређен, али ме моја луда глава коштала каријере, практично. На ноћењу у хотелу у Сићеву, онако, из досаде, сам се такмичио са једним конобаром да ћу за мање од десет секунди да се попнем уз једно брдашце. Види ме својим очима Аца Обрадовић, и пошто није могао да поверује да сам повређен, стави ме сутрадан у стартну поставу за меч против Радничког. На утакмици су нас тукли, провоцирали, нама ништа није ишло од руке, и после једног старта судија ми каже:

"Шта је, Шекуларац? Мислиш да можеш све? Овде ја одлучујем!"

- Падне ми мрак на очи и ударим га песницом. Било какво правдање је било сулудо, пошто је све забележио један од фото-репортера. Био сам суспендован годину и по дана. Знао сам да је то био практично крај свих мојих лудорија и једне сјајне каријере - препричавао је Шекуларац једну од ружнијих епизода у својој каријери.

ЈОШ једна песница, али у Немачкој, коштала је Шекуларца блиставе тренерске каријере, више од 20 година касније.

- Све се дешавало на нашој европској утакмици у Келну 1989. године. Судија нас је у Немачкој крао "за све паре", Дризић је на сву муку добио и црвени картон, а ја сам у полувремену у тунелу на стадиону ударио шамар неком редару који нас је, поред свега, још и провоцирао. УЕФА ме казнила са осам мечева суспензије, и то је био практично крај моје тренерске каријере у Звезди, са којом сам освојио две дупле круне и имао незаборавне тренутке. Дуго су у клубу причали како не постоји шанса да одем, али сам им свима олакшао живот, јер сам практично сам донео одлуку да се повучем. Уместо мене је дошао Љупко Петровић, а ускоро су уследили Куп шампиона и финале у Барију. Све после тога је историја - подсетио је Шекуларац на један од милион детаља из своје каријере.


"ДЕСЕТКИ" ОЦЕНА 11

РЕТКО се дешава, али десило се и ово Драгославу Шекуларцу. На Мундијалу у Чилеу 1962. године добио је оцену 11! Иако је код спортских извештача највиша "десетка", ова "десетка" Југославије и Црвене звезде је почашћен - једанаестицом.

- Извештач "Франс фудбала" ме је почастио овом оценом уз констатацију: "Заборавите Пелеа, стиже Шекуларац". Свашта сам доживео у каријери, али овакву част нисам никада - поносан је до краја живота био Шекуларац.