ДА сам као клинац, а касније и као младић, имао бар мало од данашње памети, дао бих некоме 80 одсто своје укупне зараде само да ме мало смири и контролише све моје несташлуке. И поред толиког трошка, опет бих био мултимилионер. Лепо је рекао један мој пријатељ: "Имао си много паметне ноге, али толико глупу главу".

Ово је изговорио Драгослав Шекуларац сумиравши једноставним, народским језиком своју богату каријеру и буран живот, и присетивши се како су га доживљавали они који су га највише волели: пријатељи и навијачи. Велики Шекијев пријатељ и савременик Милутин Шошкић, легендарни голман Партизана, који с поносом истиче да је само месец и по млађи од Шекуларца, сведочио нам је пре неколико дана:

- Када би Бог нашој земљи дао бар још једног Шекуларца... Али скоро да сам убеђен да се такав више неће родити. Када сте причали с њим, није био неки филозоф, неки посебан мислилац. Међутим, о фудбалу је знао буквално све. Знали смо ми из Партизана да нам се лоше пише само ако Шеки има добар дан. А често га је имао, и то баш против нас, па чак и када смо били моћни са чувеном генерацојом која се са Реал Мадридом борила за титулу првака Европе.

Као што се зна, све је почело у Шекијевом родном Штипу, јурњавом за лоптом на пешчаном исушеном кориту реке Отиње. Међутим, једно београдско школско двориште била је прва позорница на којој је засветлео таленат који ће касније деценијама да блешти као звезда. Као друга Звездина звезда.

- Рекох већ да су ме звали Буцко, и стварно сам до 10-11. године имао неки килограм више. Моји родитељи су се у ствари плашили да не останем превише низак. И онда се једног лета догодило право мало чудо - за само два месеца сам порастао чак 24 центиметра. То чудо се десило после боравка у завичају мог оца Богосава, у селу Курикуће, на планини Бјеласици изнад Берана, тамо негде близу Биоградског језера. Планински ваздух, прелепа домаћа храна, радови у пољу са рођацима. Када сам се вратио у Београд, друштво из краја ме није препознало. Израчунали смо да сам током тог распуста растао пола центиметра дневно.

ШЕКИ СНИМА, ПАЗИ СЕ СВЕТСКУ популарност, коју је стекао играјући за Црвену звезду и репрезентацију Југославије, Драгослав Шекуларац је овековечио и на терену на којем се мало теже сналазио. Режисер Маријан Вајда је 1962. године снимио филм "Шеки снима, пази се", касније и једну плочу "Шеки твист", али му, према сопственом признању, то и није био неки потез. - Кад си популаран, сви те јуре. Снимио сам филм и плочу, али сам брзо схватио да ми то и није баш требало. Иначе, први уговор са Звездом сам потписао за две плоче са песмама тада популарне певачице Катарине Валенте - рекао је својевремено Шекуларац.

Био сам убеђен да је то медицински феномен и сигурно податак за Гиниса. Од оног надимка Буцко, који сам добио као дођош у Београд, наденут ми је још гори. Друштво ме прозвало Сеља, па сам знао да морам да будем бар у нечему бољи од осталих да ме више не би тако звали - сећао се Драгослав, који до краја живота неће бити познат ни као Буцко, ни као Сеља, већ као Шеки. Много касније, када је закорачио у свет фудбала, маштовити новинари широм планете додељиваће му нове надимке попут оних "фудбалски Шопен" или "Бразилац са Балкана".

Али вратимо се у то школско двориште Друге мушке гимназије с почетка педесетих година прошлог века...

- На првој провери за пријем у пионире Црвене звезде, у јесен 1951, нисам прошао, иако сам међу другарима у крају важио за најбољег. Чуо сам после да су оцењивачи рекли да сам жгољав. Из моје групе одабрали су само Зорана Петровића, касније репрезентативца у одбојци који је, као и Мирослав Реде, постао веома утицајан спортски новинар. На Зорановом примеру схватио сам да велики клуб тражи озбиљније и одговорније момке, а не забављаче с лоптом, што је била моја особина. Имао сам тада непуних 14 година. А за мој долазак у пионире Звезде заслужан је био чувени чика Митке, Димитрије Милојевић, иначе предратни фудбалер београдског БАСК. Радио је као словослагач у "Политици", али се у слободно време бавио ловом на фудбалске таленте по београдским малим игралиштима и школским двориштима. Пришао ми је један дан и није ме питао да ли желим да дођем. Само је био кратак и јасан: "Мали, дођи сутра у Звезду" - присетио се Шеки дана који је невиђено прецизно одредио његову фудбалску судбину.


И још нешто о чика Миткету...

- Првог дана у Звезди, на тренингу, чика Митке је нас клинце послао да скупљамо лопте иза голова на игралишту на којем су тренирали Рајко Митић и остали сениори. Чекајући да лопта пређе гол-аут линију, уочио сам да у игри тих великана нема много дриблања и држања лопте у ногама. То ме је на неки начин разочарало, јер сам сматрао да без пуно дриблинга нема лепог и доброг фудбала. А очекивао сам и да ћу ту научити неку финту, коју ћу одмах "продати" другарима у улици или у школи. Тек на том тренингу сам уживо видео све велике играче које сам до тада видео само на сликама у новинама, Рајка, Бранка Станковића, Предрага Ђајића. Чим сам дошао до првих пара у Звезди, купио сам чика Миткету у то време највреднији поклон - телевизор. Био је то мој дуг према човеку који ме видео, открио, лансирао у звезде и према његовој доброј породици. Иначе, прве паре од плата у Звезди предавао сам мајци Донки и узимао колико ми треба. Касније сам знао да делим шаком и капом. Не знам, можда често и погрешним људима - причао је Шекуларац.


СУТРА: ШЕКИ СТВАРА КУЛТ ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ