КАЖУ да ниједан писац не може да напише тако добар роман као што то може да учини живот. Непогрешиво, до детаља, да опише први и последњи корак, сваки успон и сваки пад. "Новости" овим фељтоном, који је од данас пред читаоцима нашег листа, желе да опишу пут којим се ређе иде, а којим је корачао, трчао и којим је препреке на најоригиналнији начин прелазио Драгослав Шекуларац. Прво дриблингом, и увек дриблингом. И на терену, и ван терена.

Легенда југословенског фудбала од 5. јануара 2019. године преселила се на онај свет, а текстoви које ћете читати су ситан, скоро па скроман дуг који Шекуларцу не само фудбалска јавност, навијачи, новинари, људи који су га мање или баш добро знали, заправо враћају за све што можда нису стигли да му кажу за живота. Једно сасвим обично и тихо "Хвала ти, Шеки", можда би било довољно. На крају је срце издало јунака неких прошлих времена, који до последњег дана живота - а преминуо је у 82. години, није дао да га с ногу оборе прехлада, бол у ногама, неколико стентова на срцу, па чак ни нокаут неваспитаног таксисте пре неколико година после једне свађе у центру Београда.

ЛЕГЕНДАРНИ Шеки је рођен 8. новембра 1937. године, као прво дете, у малом и питомом македонском Штипу, у којем се отац Богосав заљубио у његову мајку Донку Марковски. Брак једног Црногорца, чији су преци били из околине Берана, и Донке био је украшен и рођењем другог сина, Мирка, четири године касније.

- Највише сам волео да играм фудбал. Још као клинцу су ми говорили да сам се, изгледа, родио са лоптом. И највише сам волео да лопту јурим на пeску поред речице Отиње, а у велике тајне фудбала увео ме ујак Никола Марковски. Штип и благе људе у том месту сам носио у срцу. Штип сам изабрао и за свој опроштајни меч, јер сам учен и научен да знам ко сам и одакле сам кренуо у свет - говорио је Драгослав Шекуларац у једном од својих "мали милион" интервјуа.

ШТО ДРИБЛАШ ТОЛИКО? ШЕКИЈЕВ отац Богосав Шекуларац је био дипломирани правник, човек који је из Штипа стигао у Београд и мислио да са синoм првенцем уради много тога, само да га одвоји од фудбала. - Мој отац је мислио да само губим време са фудбалом. О тој игри није знао ништа, морали су да му објашњавају шта је аут, корнер... После друге утакмице у којој ме гледао уживо, дошао је кући и питао ме, онако строго: "Што ти дриблаш онолико?" - сећао се Шеки анегдоте са оцем.

Према сопственом признању, више је волео да надигра, надмудри, па и исмеје противника, само да би га публика још више волела.

- Волео сам пажњу којом су ме навијачи обасипали, пријало ми је, и лагао бих себе када бих тврдио другачије. Волео сам да прљаве играче направим смешнима, а често су хтели да буду бољи од мене тако што ће да ме опсују или повреде. Такве сам највише волео да побеђујем. И да се не заборави, највише сам волео да победим Партизан, иако сам тамо имао најмање двојицу сјајних пријатеља, Зорана Миладиновића и мог Шолета, Милутина Шошкића. Али, осећао сам и неку физичку блискост са стадионом ЈНА, тамо сам годинама играо тенис, а бесомучно много времена сам проводио у кладионици иза помоћног терена - причао је доскора Шеки.

И ЗАИСТА, није се одвајао од те кладионице на стадиону Партизана, која се налази поред истог оног помоћног терена на који је знао да сврати још као играч Звезде и да пре неког од вечитих дербија зачикава црно-беле како ће им сутра пресести дан.

На ту тему ће нам нешто касније велику и сјајну причу испричати баш Милутин Шошкић, који се емотивно, са много суза, опростио од свог Шекија и испратио га на сахрани у Београду, прошлог четвртка, 10. јануара.

Карикатура Ранка Гузине

- Јел' знаш ти, бре, какав је Шекуларац био играч? Такав се више не рађа. Нема шансе. Па, људи су због њега пешке на утакмице долазили из градова у унутрашњости Србије. Еј, ако спикер пола сата пре утакмице на "Маракани" објави да Шекуларац није у тиму Звезде, људи неће да уђу на стадион. Неће да гледају Звезду, ако Шеки није у тиму. Ето, такав је играч био.

У ових неколико реченица једног времешног навијача другог најпопуларнијег београдског и српског клуба стале су можда цела филозофија и цела истина. Можда цео један роман о фудбалеру који је живео скоро 82 године и од родног Штипа, преко Београда, и скоро на свим меридијанима пронео славу свог имена, презимена, надимка и знања које је излазило из оквира тадашњег или данашњег времена.

ШЕКИ је играо фудбал за којим данашња публика шизи када на терену види, на пример, Леа Месија.

- Мајка ми је дала надимак Буцко, и деценијама су ме тако звали, а некако је моја вила заштитница била бака Драгана, која је имала оправдања за сваки мој несташлук, за сваку лошу оцену у школи, за сваки поломљени прозор кад сам пикао фудбал. Отац ме често "чашћавао" батинама, баш често и са разлогом, али мајка Донка и бака Драгана су чувале свог Буцка. А испало је да су ме као неухрањеног и превише жгољавог практично "шкартирали" с пробе у пионирима Звезде. Мислио сам да ми се цео свет срушио - сећао се Шеки својих првих дана на терену са крупном шљаком повише Аутокоманде.

Живот је убрзо исписао неке од најлепших страна романа у којем је главни јунак био Драгослав Шекуларац. Онако ситан, за злобнике и кривоног. Са језиком бржим од памети, али са дриблингом какав свет памти још само у доба славног Пелеа. Дани славе, победа, невиђених анегдота и прича за вечност тек су били пред популарним Шекијем.


СУТРА: ТЕЛЕВИЗОР ЗА ЧИКА МИТКЕТА