ПРИЛИКОМ припрема за ослобођење Београда, Крцун се авионом из јужне Србије пребацио у Ваљево, а потом у Аранђеловац, "где смо од друга Марка добили задатак да припремамо наше групе са радио-станицама ради убацивања у окупирани Београд. Међутим, у оним условима то је био веома тежак задатак. Није се радило само о недостатку већег искуства за тако сложене акције, већ низу техничких тешкоћа које је требало савладати. Морали смо исто тако пронаћи људе који одлично познају прилике у Београду. Најтеже је било пронаћи телеграфисте, али веома брзо смо припремили прву групу. Изабрали смо једног друга, који је непосредно пре тога дошао из Београда (Феђа Добровић), и једну младу партизанку из Далмације (Невенка Јелачић), која је тада имала једва 18 година. Сећам се да смо јој обезбедили легитимацију једне другарице која је у то време стигла из Београда. Дали смо јој малу енглеску џепну радио-станицу и утврдили шифру... Уз то, ова девојка је пошла на задатак са сасвим непознатим човеком, кога због недостатка времена нисмо успели ближе и потпуније да проверимо, што се морало чинити кад су у питању овакве акције. Морам да кажем да сам стварно осећао дивљење према њој. Јављали су се неколико пута, међутим нисмо имали велике среће са шифром, која је била доста неодређена. Ипак, подаци до којих су дошли били су од велике користи приликом уласка у Београд."

ПРЕ уласка у Београд, Крцун је имао у Аранђеловцу састанак са Ранковићем и Светиславом Стефановићем Ћећом. На том састанку је "постављена основна оријентација за будући рад Озне у Србији. Постављени су основни принципи и утврђена линија за даљи рад, нарочито у погледу прибављања података и документације о ратним злочинцима, сарадницима окупатора и уопште људима који су на било који начин помагали окупаторе и квислинге. После скоро четворогодишњег терора и патњи под окупацијом, народ је био огорчен, па су људи свакодневно масовно пријављивали злочинце и сараднике окупатора. Требало је све то проверити и документовати па тек онда предузимати друге мере."

На истом састанку одлучено је да начелник Озне за Београд буде Милош Минић и да она буде директно везана за Озну Југославије, а да Озна за Србију своје напоре усмери на решавање веома сложених и тешких задатака на осталом подручју Србије. Према томе, одговорност за терор у Београду сноси Милош Минић а не Крцун, како се обично мисли и пише.

Одмах по уласку у Београд, док су још вођене борбе у појединим деловима града, Озна је почела с радом у згради где се налазила Специјална полиција на Обилићевом венцу, а потом је прешла у Палату "Београд". "Грађани су нам помагали у проналажењу петоколонаша, полицајаца, разних злочинаца и осталих издајника. Требало је предузимати све мере да што мањи број сарадника окупатора побегне из Београда. Паралелно са овим искрснуо је још један задатак. Немачка обавештајна служба почела је с убацивањем диверзантско-терористичких група у нашу позадину. Групе су углавном сачињавали љотићевци које су пре тога Немци обучили на диверзантско-терористичким курсевима. Једна таква група убачена је на Јастребац, а друга на Космај (у пролеће 1945). Ми смо убрзо успели да похватамо целу групу која је убачена на Јастребац, док се двојици из космајске групе заметнуо траг."

Крцун је ретко учествовао у привођењу и хапшењу, као у случају Драгољуба Јовановића, председника Народне сељачке странке, коме је упутио прекор: "Камо вас?", што није изашао на слободну територију када га је Партија звала.

Симптоматично је за Крцуна било оно што је рекао Драгољубу 1946, када је критиковао предлоге закона нове власти, да ће пролетаријат уништити сваког ко стане на пут његовој револуцији. По жестини коју је испољавао, упоређивали су га с Робеспјером и Сен-Жистом, али је подсећао и на Гамлена, главног јунака романа Анатола Франса "Богови су жедни", који учествује као поротник у револуционарном суду и осуђује на гиљотину контрареволуционаре, међу њима и своје рођаке и пријатеље. Све њих појела је револуција јер су завршили на гиљотини, за разлику од њих, Крцун је доживео победу својих идеала.

Иако је био бескомпромисан према непријатељима револуције и члановима партије који су се деморалисали, знао је неке, из само њему знаних разлога, да поштеди као Новака Живковића, шефа Озне за западну Србију, за кога је накнадно утврђено да се није добро држао у време окупације. Прича се да није поштедео ни своју бившу девојку из студентских дана Слободанку Стефановић, која је била члан ОК Пожаревца и која је кад је пала у руке квислиншке полиције испричала све што је знала о раду Партије у Пожаревцу. Кад су га питали шта да ураде с њом, сагласио се да је стрељају, а потом је потражио утеху у алкохолу.

Један од веома тешких задатака који је решавала Озна било је шта да се ради са заробљеним четницима. "Ми смо у Србији неколико пута дали амнестију свима онима који су се налазили по шумама и опростили им ту кривицу, изузев оних који су убијали и палили."


СУКОБ СА СТЕВОМ КРАЈАЧИЋЕМ

У КРАЈИНИ се Крцун први пут срео с Иваном Крајачићем који је био код Тита у Миништу, а потом боравио неколико дана са Другом пролетерском почетком октобра 1942. године. Већ приликом првих сусрета Крцун и Стево су се посвађали. Крајачић је тврдио да Србијанци пљачкају по селима, а Крцун му је објашњавао да је Моша Пијаде наредио реквизицију и да то није урадила његова бригада него Краљевчани из Прве бригаде. Међутим, и поред овог објашњења Крајачић је наставио да саветује Крцуна да као партијски руководилац бригаде то спречи, додајући: "Србијанци су нас и раније пљачкали, па нас и сада пљачкају, а ти то Крцуне нећеш да видиш." Узбуђен, Крцун му је одговорио: "Ако су пљачкали, пљачкали су у српском селу а не у усташком." У знак протеста, Крајачић је напустио расправу, а Крцун је за њим добацио: "Да си ти ваљао, не би те шутнули из Хрватске." Када су касније питали Крцуна, као министра унутрашњих послова Србије, како је изгладио спор са Крајачићем: "Уз чашицу", одговорио је, јер је Крајачић волео да пије и у колима је држао сандук с пићем.