ЕНГЛЕСКЕ дипомате су наставиле током 1884. и 1885. године офанзиву код Порте у погледу амнестије угледних, а невино осуђених Срба из Старе Србије. Тако је дипломата Виндхем децембра 1884. писао да је проследио ноту лорду Гренвилу у којој се наводило да је британски посланик у Цариграду апеловао на султана у прилог хришћана из Старе Србије који су оптужени на основу оптужби Омер-ефендије. Виндхем је добио налог да поново интервенише у прилог тих како се наводило несрећних затвореника који су пребачени из затвора из Солуна у затвор Сент Жан у Акри и у друге затворе у Малој Азији, од којих су неки оболели или умрли.

Напори усмерени на амнестију недужних хришћана из Косовског вилајета нису уродили плодом ни следеће године када је Виљем Вајт, британски амбасадор у Цариграду известио маркиза Солзберија да је Порта одбила да амнестира групу хришћана из Старе Србије утамничених у Малој Азији, и за које су посебном нотом интервенисали британско министарство иностраних дела и посланство у Цариграду. Ти дипломатски неуспеси нису обесхрабрили британску дипломатију која је и наредних година наставила да интервенише у прилог недужних Срба.

О УСЛОВИМА живота и поступања према угледним Србима у турским затворима остао је поприличан број архивских докумената. Карактеристична су два извештаја Џона Блунта из априла и јуна 1884. године упућена Фредерику Даферину, енглеском посланику у Цариграду о положају и броју затворених Срба и других хришћана у затворима у Солуну, које је саставио његов помоћник Гинис, а на основу импресија које је стекао приликом посете тим затворима. У првом извештају углавном се уопштено говорило о величини затвора, условима живота и начину поступања према затвореницима. Гинис наводи бројку од четиристо четрдесет осуђеника са територије Солунског, Битољског, Косовског и Јањинског вилајета, при чему је највећи број њих казне служио због убиства, разбојништва и озбиљних политичких преступа. Затвор чини огромна кула (Бела кула) која подсећа на Галата кулу у Цариграду.

Поред затвора налази се и болница у којој лежи двадесет лица од који су само четворо из затвора Бела кула, док други служе казне у другим солунским затворима. Бела кула се састоји од шест спратова и на сваком од њих се налази једна просторија где борави педесет до шездесет затвореника. Већина тих просторија је добро осветљена и проветрена, а само једна од њих нема прозоре. На последњем шестом спрату се налазе углавном најгори затвореници, а Блунт изричито каже да су то Албанци. Стражари унутар затвора не носе оружје јер се плаше да би могло да дође до побуне и отимања оружја.

У ДРУГОМ извештају састављеном неколико месеци касније наилазимо на далеко више конкретнијих података о броју затвореника хришћана из Косовског вилајета у свим солунским затворима и опхођењу затворских власти према њима. Тада је у тамошњим затворима боравило седамсто седамдесет пет затвореника од тога петсто педесет пет је осуђено, а двесто двадесет пет је чекало суђење.

Од ове бројке њих четиристо четрдесет седам се налазило у Белој кули, а тристо двадесет осам у Зандан затвору. Што се тиче националне структуре двесто шездесет троје су мухамеданци, четиристо осамдесет пет хришћани и двадесет седморо Јевреји.

У ПОГЛЕДУ територијалне расподеле шестсто деведесет су из Солунског вилајета, од тога њих двеста шездесет двоје мухамеданаца, четиристо један хришћанин а двадесет седам Јевреја, док је са простора Косовског и Јањинског вилајета било осамдесет пет затвореника и то један мухамеданац и осамдесет четири хришћанина.

Према грубој процени Блунта из Косовског вилајета је у централном солунском затвору било четрдесетак затвореника. Блунт такође у извештају наводи да што се тиче затвореника хришћана из Косовског вилајета, верује да су осуђени на основу фабрикованих оптужби отпадника Омер-ефендије. Такође, наводи да осуђеници нису имали фер суђење.

Конзул Џон Блунт је изражавао наду да ће недужни хришћани бити амнестирани од стране султана темељећи то уверење на недавној сличној одлуци султана када су помилована двеста педесет два лица од тога сто седамдесет осам мухамеданаца и седамдесет четири хришћана, од којих су десет били са територије Косовског вилајета.

ПОРЕД британских званичника тих година је о несретној судбини заточених Срба из Старе Србије писао и чувени енглески археолог Артур Еванс, на основу утисака са својих путовања по Старој Србији. О свом путовању на Балкан и посети Старој Србији саставио је и два извештаја од којих је први датирао са јул 1883, а други 11. август 1883, Скопље. Оба ова извештаја су достављена Едмонду Фицморису, подсекретару за спољне послове и Џорџу Виндхему, амбасадору у Цариграду. У извештају се наводи да се на тамошњим просторима често дешава да се због политичких оптужби хапсе и деца и наводи пример седамнаестогодишњег Тодера Милеа из Скопља који је написао писмо пријатељу у Бугарској у коме је описао неке од невоља којима су изложени хришћани.

Писмо је доспело до турских власти, дечак је ухапшен и спроведен у Приштину, а затим са још триста затвореника пребачен у Азију. Очигледно је да се радило о групи православних хришћана који су под лажним оптужбама осуђени и пребачени у турске затворе. Еванс у свом извештају даље наводи да су сви контакти између осуђеника и њихових фамилија прекинути и једина информација о њима је стигла од једног српског учитеља који је успео да помогне. Несумњиво реч је о Ђорђу Камперелићу.

БИЛАНС петогодишњег деловања преког војног суда (урфије) у Приштини на челу са злогласним Ибрахим-пашом био је застрашујући. Процењује се да је без суђења, а под оптужбом за велеиздају поклано око седам хиљада Срба, док је између двеста четрдесет једног и триста најугледнијих представника српског народа осуђено на затворске казне од пет до сто једне године затвора.

У жељи да онемогући српски националноослободилачки покрет и застраши његове протагонисте, Порта је прибегла добро опробаном методу застрашивања, претњи, и кажњавања најистакнутијих представника Срба у различитим сегментима политичког, привредног, друштвеног и културног живота. Зато и не треба да чуди да су се на мети нашли најбољи српски интелектуалци, професори, учитељи, али и трговци, занатлије, сеоски кметови и сви они који би због свог ауторитета и угледа могли да мобилишу српски народ у борби за његово национално ослобођење и интегрисање са својом матицом.

МЕЂУТИМ, захваљујући дипломатском деловању руских и британских посланика и дипломата, а пре свега Ивана Јастебова и Сент Џона који су вршили непрестани притисак на турске власти, оне су на крају попустиле и амнестирале односно ослободиле невино заточене Србе који су лежали у турским затворима од Солуна до Акре у Сирији.


СУЛТАН ПРОГЛАШАВА АМНЕСТИЈУ

О немилосрдном поступању према заточеним Србима и ужасним условима живота постоје бројна документа дипломатске кореспонденције која су британске дипломате у Србији али и у Турској непрестано слале у Лондон од 1880. до 1888. године.

Цела ствар је напокон решена актом о амнестији коју је султан донео 1888, а захваљујући управо посредовању руске и британске дипломатије то питање није скинуто са дневног реда. Тада је највећи број Срба пуштен кућама, мада су неки остали заточени све до 1892. године.