ВРХУНАЦ русофобичне британске политике по којој је и српски народ сматран привеском у руским рукама, односно како је сликовито истакао академик Екмечић "србофобија је била рукавац русофобичне британске политике", наступио је током Берлинског конгреса када су британски делегати радили на томе да умање или онемогуће верификацију територијалних добитака које је остварила српска војска. Иначе, србофобија се на Западу јављала и увек била актуелна када су постојали сукоби интереса између западних држава и Русије. Према томе србофобија се јављала услед страха да су Срби "главни коњовоци руских козака на топле воде Медитерана".

Заслугом Велике Британије, Босна и Херцеговина је практично укључена у аустријску зону утицаја, а трудили су се да се повуче таква граница између Србије и Турске која би била на штету српских националних и државних интереса. То је посебно дошло до изражаја када су чланови британске делегације лордoви Расел и Солзбери одбацили аустријски предлог да се Србији омогући територијално проширење ка југу и југоистоку уз добијање Грделице, Врања и Преполца. Британски представници на конгресу су сматрали да би у случају да Србији припадне простор јужно од Грделице, то угрозило турске интересе у Куманову и даље ка југу. Енглези, као и Турци су настојали да спрече ширење Србије ка Старој Србији и Македонији.

ЗАХВАЉУЈУЋИ Енглезима, Турска је успела да сачува Македонију, Стару Србију и Албанију под својим суверенитетом. Коначно, требало је онемогућити територијално повезивање Србије и Црне Горе, јер је то најбоља брана да се спречи настанак једне велике јужнословенске државе под српским вођством.

Понашање британских представника на Конгресу према Србији посебно у питању територијалног разграничења са Турском може се окарактерисати као готово непријатељско. По ко зна који пут се показало да туркофилска политика има предност над аргументима и здравом логиком. Енглези су отворено стали на страну Турске чинећи све што је у њиховој моћи да јој испослују што боље стратегијске границе. Снажно испољено туркофилство британске званичне политике на конгресу практично је значило заштиту Турске у средишту Балкана, у Бугарској, Епиру, Тракији, Тесалији, Македонији, Старој Србији, Албанији, јер је Балкан требало да буде својеврсна тампон зона руској експанзији на тај простор.

БРИТАНЦИ су током велике источне кризе водили најцелисходнију, најеластичнију и двоструку политику која се за њу на крају кризе показала као пун погодак. Турска је сачувала своје европске поседе, неке од њих, као БиХ, само формално, али је Русија лишена победа тиме што су одредбе Санстефанског уговора проглашене ништавним. Лорд Биконсфилд је Берлински конгрес оценио чувеном реченицом: "Доносимо мир са чашћу." Ипак, конгрес је потврдио да је то било место где су велики поравнали међусобне рачуне науштрб малих народа. Конгрес ипак није решио Источно питање, оно је и даље остало отворено, али у његово решавање све агресивније се укључује Аустроугарска, сматрајући управо Балкан својом зоном интереса.

Један од резултата Конгреса је и тај што су велике европске силе спречиле Русију да реши Источно питање као неко специјално своје питање без обзира на интересе других сила. Русија је према томе на конгресу доживела тежак пораз, а Енглеска, Аустрија и идеологија католичког либерализма су тријумфовале. У међувремену отворено је и македонско питање као део ширег Источног питања.

ИСТОРИЈСКИ СПОРАЗУМ ИСТОРИЈСКИ споразум са царском Русијом који је био мудра и далековида одлука британске дипломатије склопљен је 1907. године. Овим споразумом две силе су решиле своје вишедеценијске неспоразуме на Средњем истоку. Персија је подељена на три зоне при чему је северна призната за руску сферу, а јужна за британску. Авганистан су Руси препустили Енглезима. Тиме су ударени темељи Тројног споразума или Велике антанте, а Енглези се двоструко осигурали од агресивне империјалне политике Немачке и Аустроугарске и то уз помоћ Француза и Руса. На делу је била стара девиза да су Енглези спремни да ратују до последњег Француза, а сада и до последњег Руса.

БЕРЛИНСКИ конгрес покушали су да искористе и Албанци за интернационализацију свог националног питања и остваривање територијалних захтева. У том смислу Албанци из Призренске нахије упутили су писмо дипломатским представницима Енглеске, Француске, Италије, и Аустроугарске у Цариграду напомињући да у Косовском вилајету већину чине муслимани, док је број хришћана мали. Такође, истицали су спремност да поднесу жртве као и да ће узети оружје у руке како би се борили са "свима онима који мисле да освајају наше земље. У интересу спречавања крвопролића ми подижемо глас тражећи помоћ и подршку у интересу наших права".

После Берлинског конгреса британска спољна политика је и даље окренута очувању територијалне целовитости Турске, и прожима је русофобија. У контексту тога треба посматрати и заинтересованост Британаца за трусна дешавања на просторима Старе Србије и Косовског вилајета. Косово и Метохија су представљали важан војно стратешки и геополитички значај и за Аустрију због њених планова о продору ка централном делу Балкана.

ГЕНЕРАЛ Фридрих фон Бек, начелник генералштаба Аустроугарске, још је 1895. године у једном документу истакао да су "Косово и Метохија, а не Цариград кључ Балкана у стратешком смислу, јер превлашћу над том облашћу са војно-политичког гледишта остварује се доминација над Балканом". Иако су извештаји британских посланика и дипломата са Балкана понекад били и алармантни у смислу оцена о тешкој ситуацији и насиљу Албанаца над Србима и хришћанима на Косову и Метохији, британска влада сем формалних протеста није предузимала енергичније мере на Порти. Међу Енглезима је постојало чак и сазнање да су многобројне акције Албанаца, како појединаца, тако и албанских чета припремане и кординиране са турским властима.

Међутим, негативан биланс владавине султана Абдул Хамида и масакри над Јерменима 1895-1896. године пољуљали су веру Енглеза у могућност реформисања Турске. Изјава лорда Солзберија да "смо се у Кримском рату кладили на погрешног коња" (фигуративно мислио је на Турску) поново је постала актуелна. Такође, почетком деведесетих година британски адмиралитет показује забринутост у вези са будућом спремношћу британске флоте за деловање и вршење поморских операција у мореузима.

НАЧЕЛА своје спољне и балканске политике Енглези су у највећој мери задржали и на почетку 20. века, све до почетка Првог светског рата. Ипак, у Лондону је постепено сазревало уверење да њен главни непријатељ није Русија, већ Немачка и њена агресивна спољна, империјална политика на Балкану, која је озбиљно угрожавала британске стратешке интересе на Истоку.

Не треба сметнути са ума и то што је Немачка све више претила да пољуља до тада неприкосновени престиж Велике Британије као највеће и најмоћније поморске силе света. Због те опасности Енглеска је принуђена да тражи нове савезнике. Најпре ће га наћи у Француској са којом је 1904. године склопила тзв. Срдачну антанту. По овом споразуму Французи су признали Енглезима преимућство у Египту, а Енглези се сагласили са француском доминацијом у Мароку. Енглези су на крају ипак морали да прогутају горку пилулу која се звала Русија.

СУТРА: Сваки дан по једно убиство