КОСОВСКИ вилајет је био честа тема научних иостраживања и великог броја најугледнијих британских професора, научника, и публициста крајем 19. и на почетку 20. века. У њиховим књигама и радовима они пишу о географији, демографији, историји, језичким особеностима тог простора. Осврнућемо се на неколико најистакнутијих аутора и њихових студија.

Британски историчар Вилијам Милер, који је неколико пута боравио на Балкану (1894, 1896, 1897. и 1898) и сматра се добрим познаваоцем источног питања, записао је 1898. године да је "Косовски вилајет већински српски и да је и у последњих шест година тамо далеко више српских него бугарских школа". Изнео је и занимљив податак да је у школској 1893-

-1894. години у "Косовском вилајету био 117 српских школа са 5.147 ученика и ученица и 159 учитеља, а да је у међувремену број српских школа повећан на 140".

Пишући 1906. године о етничкој слици Косова и Метохије и Старе Србије Хенри Бреилсфорд у књизи Macedonia:Its Racesand their Future закључује да док је пре двесто година тамо живела већина хришћана под влашћу муслиманске мањине, у тренутку када је он почетком двадесетог века обишао тај простор, удео хришћанског живља у укупном становништву био је око једне трећине што је по његовом мишљењу резултат емиграција, масакра, насилне верске конверзије. Навео је и конкретан податак да у два санџака који чине Стару Србију, "Пећком и Призренском не живи више од пет хиљада српских породица док је албанских између двадесет и двадесет пет хиљада".

У ЦЕЛОЈ Старој Србији не живи толико Срба колико има Албанаца у Призрену и Пећи. Само у две велике сеобе крајем 17. и почетком 18. века простор Старе Србије је напустило 130.000 Срба, који су по његовом мишљењу представљали "најбољи и најпатриотскији део српског становништва". Остатак незаштићеног и ненаоружаног хришћанског становништва је остао да живи у једној врсти феудалног односа са Албанцима који су били њихови "протектори". Током година примећује британски новинар "Албанци су са околних планина силазили у равнице, а српски сељаци нестајали пред њима".

АУСТРИЈА ПОДРЖАВА АЛБАНЦЕ РОБЕРЕТ Џорџ Делримпл Лафан, британски истраживач на Квинс колеџу из Кембриџа у својој књизи The Guardians of the Gate. Historical Lectures on the Serbs, из 1918. године разматра географско одређење појма Стара Србија. По његовом мишљењу Стара Србија обухвата "централни појас око Скопља, Куманова и Косова Поља укључујући и Новопазарски санџак који се простире до босанске границе". У Стару Србију улазе и градови Скопље, Пећ, манастир Дечани. Такође је констатовао да се на просторима Старе Србије број Албанаца повећао јер их је охрабривала и подржавала Аустрија.

Осврнуо се и на психолошки профил Албанаца и констатовао да за њих важи уврежено мишљење да су извор невоља и нереда у европској Турској, односно да поседују "агресивни понос". Бреилсфорд примећује да ће "Албанци малтретирати непријатеље, али неће нападати жене". Традиција о томе да су посебна нација је код њих веома развијена, иако су служили турским господарима. Он се није залагао за својеврсну поделу територије Старе Србије између Срба и Албанаца, јер би по његовом мишљењу она била неприродна, али ако би то тога ипак дошло, требало би је извршити како је писао повлачењем конвенционалне границе "негде испод железничке пруге Скопље - Митровица", с тим што би се земља на северу дала Србији, а јужни део припао би аутономној Албанији. Залагао се да Албанцима припадне право на аутономну Албанију која би "обухватала простор са албанском популацијом између Призрена, Ђаковице и Епира".

БРИТАНСКИ публициста Алфред Стед у својој књизи Servia by Servians из 1909. године констатује да су Срби када су се доселили на Балканско полуострво почели да живе на простору данашње Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Старе Србије и Македоније, Далмације, Баната и Славоније. Срби су под турском влашћу после 1765. године изгубили верску аутономију што је имало разорне последице јер је дошло до српских емиграција, а то је опет довело до слабљења српског елемента у Старој Србији кога су замењивали Албанци. Британски публициста тврди да су Албанци сада већинско становништво у Старој Србији и оптужује их да вековима чине сваку врсту злочина према Србима. Навео је и податке о броју становника у Старој Србији између 1900. и 1906. године по којима је на простору Новопазарског санџака, Косова и Метохије до Шар-планине живело 450.000 људи, док је у Скопском санџаку било 280.000 становника.

Каријерни британски дипломата Роберт Виндхем Грејвс као финансијски стручњак турске владе је боравио од фебруара до маја 1912. године на Косову и Метохији и у Албанији. У својим мемоарима описује Косово као "пусту земљу европске Турске", а о Старој Србији је записао да је то "подручје одакле су Срби углавном истиснути услед досељавања Албанаца".

ПРОФЕСОР историjе на Кембриџу Харолд Темперлеј је 1917. године у Лондону објавио књигу History of Serbia у којој је део простора посветио Косовском вилајету, заступајући став о српском праву на то историјско подручје. Он констатује да су "Срби из Старе Србије са почетком Велике источне кризе и Херцеговачким устанком тежили да се повежу са својом браћом из Београда". Колико важно место припада Косову у српској историји илустровао је следећим речима: "Србима Косово више значи него Шкотланђанима Флоден, пораз у коме су изгубили војску и владара, и чак више него што је Хејстингс био за Енглеску, пораз који је освајачком народу омогућио да наметне своју вољу покореном". Професор Темперлеј Албанце назива "муслиманизованим Србима", који су постали њихови најљући непријатељи.

Драгоцене статистичке податке о броју становника, верској и националној припадности живља у Приштинском, Пећком и Призренском санџаку налазимо у опширном извештају који је 22. маја 1905. године др Мирослав Спалајковић, српски конзул у Приштини послао Николи Пашићу, председнику владе.

ПО ОВИМ српским бројкама у сва три санџака живело је укупно 624.971 становника и то највише у Приштинском санџаку (344.571), а затим у Призренском (147.310), и Пећком (133.090). По националној припадности предњачили су поарнаућени Срби мухамеданци (термин из статистичког извештаја) са бројком од 390.010, од тога највише их је било у Приштинском санџаку (200.000), затим у Призренском (102.510), а најмање у Пећком (87.500). Други по бројчаном саставу су били Срби православци 206.920, и то опет их је највише живело у Приштинском санџаку (128.320), затим у Призренском (44.240), а најмање у Пећком санџаку (34.360). Трећи по бројности су били Албанци (у статистици се воде као Арбанаси и Арбанаси досељеници) укупно 20.000. Иза њих су Турци (3.230), затим Срби католици (1.750), Срби мухамеданци из Босне њих 1.200, Арнаути католици (1.080), поарнаућени Срби католици (480) и Јевреји њих 300. У Приштини је живео и један Србин протестант који се бавио продајом Светог писма у издању британског и иностраног Библијског друштва. Укупна бројка српског становништа у ова три санџака коју смо изнели не поклапа се са цифром коју је у свом извештају дао Спалајковић. Он је бројку од 206.920 увећао за двадесет одсто правдајући то чињеницом да свештеници не пријављују митрополитским намесницима тачан број српских домаћинстава да би у што мањем обиму представили своје приходе. Зато се број Срба који је дао Спалајковић попео на 248.300.

СУТРА: Велике силе деле Балканско полуострво