КРАЈЕМ 1949. и почетком 1950. године дошло је до масовних чистки и погрома широм Црне Горе. Наступило је време голе репресије у режији генерала Јоксимовића, чија Удба је чинила страшне погроме и злочине. Не само што је револуција гутала своју децу, већ их је срамно понижавала.

Непосредно пред смрт генерал Јово Капичић је тврдио: "Када је Голи оток у питању, пустош у Црној Гори је направио Саво Јоксимовић."

Под заповедништвом генерала Јоксимовића, Удба је масовно и насумице хапсила људе и транспотовала на Голи оток. Црна Гора је постала највеће легло ИБ. Чак је и Броз звао Блажа Јовановића, да га пита шта се то дешава са Црногорцима.

Капичић, који је тада био помоћник Ранковића, задужен за затворе, описује један састанак код Ранковића, на којем су били републички и покрајински министри унутрашњих послова, који су по питању Резолуције ИБ поднели извештаје из својих република. Присуствовали су генерали Вељко Мићуновић и Светислав Стефановић. Убедљиво најдужи списак ухапшених имао је генерал Јоксимовић.

"Добро Саво, можда би боље било да прочиташ оне који нијесу ухапшени, краће би трајало" - добацио је Капичић.

ЈОКСИМОВИЋ се зацрвенео од беса и почео да се препире са Капичићем, све док га Ранковић није прекинуо: "Ћути Саво, Јово је у праву. Шта се то ради по Црној Гори. Црногорци испада да су по твом списку најгори. Уосталом, све су добили а највише раде противу своје државе. Хајде нам то објасни?"

Средином октобра 1949. године, пошто су се у шуму одметнули - Новак Зекић, секретар Среског комитета КПЈ Иванграда и Војо Поповић, првоборац и члан Комитета, Јоксимовић је за њима организовао велику потеру у којој су ангажовали и гимназијалце из старијих разреда.

У току потере огласила се пушка Радосава Зековића, гимназијалца која је случајно опалила. Генерал Јоксимовић то протумачи као знак одбеглима и Зековића одмах ухапсише. Зекића и Поповића су опколили у шуму и убили 8. октобра 1949. године у Тмушићима. Враћали су се раздрагани певајући: "Убили смо два-три скота, што су против КП-јота!"

КАДА су прогонитељи стигли у Иванград заиграше коло терајући Зекићевог брата Милоњу да и он игра, што Милоња демонстративно одби. Сутрадан у Гимназији сазваше састанак и Милоњу искључише из Партије. Увече приредише банкет у хотелу "Београд", у част ликвидација где су се одабране званице веселиле до зоре.

ИЗ БЕОГРАДА је тих дана у Будимљу стигао револуционар Драгиша Бабовић, предратни члан КПЈ и један од организатора устанка у беранском крају. Шушкало се да се склонио да га не би ухапсили. Беранска Удба се одмах заинтересова за њега. То дојавише Драгиши, па он заједно са првоборцем Новаком Поповићем и шеснаестогодишњим Мијом Поповићем, сином знаменитог јунака и револуционара Драшка Поповића, кришом ноћу, пређе преко Чакора и склонише се код Будимљанина Влада Ђурашковића у Витомирицу. Уходе и шпијуни дознаше за то па дојавише Удби у Пећи. Они бануше у кућу Ђурашковића и тројицу Будимљана поведоше за Пећ, одакле јавише шефу беранске Удбе Раду Прелевићу да ће их спровести за Беране.

Из Берана се 27. септембра 1949. године, упути екипа на челу са генералом Јоксимовићем, да их преузму. Срели су их ноћу на Чакору, избацили из џипа и одвели стотинак метара од пута. Драгиша је на коленима молио генерала Јоксимовића да пусте малолетног Мија. Говорио му је да је дете; да га бар због оца и његових заслуга поштеди... Генерал је био неумољив... Три леша остала су неукопана да леже покрај пута.

У БЕРАНАМА се одмах чуло за овај страшни злочин. Неко дојави Мијовој мајци и она ноћу са неколико рођака крену према Чакору и пронађоше три леша. Сахранили су их недалеко од места погибије, да нико не види и не зна.

Прочу се да је и у беранској Гимназији илегално међу ђацима формиран информбировски комитет. Удба ухапси Радоша Бојичића, предводника информбировске омладине, који ускоро бежи из затвора. Удба се даде у потрагу за њим. Открише га трећи дан у једном кукурузишту близу куће. Убили су га на лицу места, пред мајком. Био јој је јединац.

Голготу и велику породичну трагедију доживео је прослављени јунак из балканских и Првог светског рата,партизански генерал Ђоко Мирашевић, носилац Обилића медаље, две Карађорђеве звезде са мачевима, Легије части и још десетине високих одличја заслужених на бојном пољу.

АНДРИЈА Мугоша, секретар ЦК СК Црне Горе, сведочи како је и на основу чега ухапшен генерал Мирашевић: "У хотелу 'Москва', у Београду, сједјели смо Ђоко Мирашевић, Војо Биљановић и још један генерал Удбе (Црногорац) и разговарали. Ђоко је рекао да је требало да идемо на састанак Информбироа и оповргнемо оптужбе... Послије овог разговора Ђока су ухапсили. Позвао сам Биљановића и генерала (Мугоша прећуткује генералово име) и рекао им да је неко од нас тројице доставио извјештај Удби. Иако су обадвојица тамо радили, негирали су да су то они учињели."

Генерал, кога Мугоша није именовао ("који је Мирашевића откуцао Удби") био је Вељко Мићуновић.

ХАПШЕЊУ прослављеног јунака, игром случаја, присуствовала је Љубица, супруга Милоша Рашовића која је са супругом познатог југословенског хирурга др Љуба Рашовића била у посети код Ђока.

"Негдје послије подне, сећала се Љубица, агенти Удбе су изненада упали у кућу, бацили се на Ђока, силом га угурали у једну собу и свезали. Нас двије нијесмо смјеле ни да се мрднемо. Држали су нас ту до сјутрадан, када су нас одвели у затвор. Мене су испитивали да им кажем са ким се све Ђоко састајао и шта је причао. Када су се увјерили да ја о томе ништа не знам, пустили су ме. Љубову супругу су задржали у затвор недељу дана, јер је она била члан КПЈ."

Мирашевићу кога су из Главњаче депортовали у војни логор у Билећу, поред свакодневних тортура товарили су огромну плочу, под којом се од терета савијао и са којом је морао да кружи билећким затвором.

НА ГОЛОМ отоку генерала Мирашевића су садистички мучили и иживљавали се над њим. За њега је од затворске управе био задужен Тугомир Ковачевић, из Босне, који га је додатно и психички малтретирао. Говорио му је да је "ништавило од вајкада", "да никада ништа заједничко није имао са Партијом, "да је за време рата био кукавица", "Да ордене и одликовања није заслужио већ их је добио на превару"... На крају би га пљунуо почупавши му бркове...

На крају 1956. године старог генерала Мирашевића пребацили су на острво Свети Гргур, где је са десетак информбироваца чувао стадо оваца и окопавао затворске винограде.

После Ђоковог повратка са Голог отока Андрија Мугоша је тражио да му донесу Мирашевићев досије из Удбе, како би се уверио због чега су га оптужили. Био је запрепашћен када је,између осталог, прочитао: "Ђоко Мирашевић је припремао убиство маршала Тита..."

Генерал Мирашевић је да би преживео (пошто је на Голом отоку усавршио грађевинарски занат), касније радио на грађевинама. Андрија Мугоша је предложио Ђоку Пајковићу и Вељку Влаховићу да обиђу свог ратног друга, Вељко је то одлучно одбио, пошто је био убеђен да је генерал Мирашевић заиста спремао атентат на Јосипа Броза.


ЗЕМЉА СА МНОГО МРЖЊЕ

МИХАИЛО Лалић се са огорчењем сећао злог времена и обрачуна са људима. У вези са генералом Јоксимовићем је записао: "Шетајући Београдом сретох Сава Јоксимовића и његову жену. Он гледа на једну страну, ја на другу - разминусмо се. Ако ме упита зашто окрећем главу - нећу имати храбрости да му кажем истину, да ја из принципа избјегавам сусрете са убицама комуниста. Уопште мало је земаља као наша са тако много мржње."