СА црногорском министарском четворком је 17. јула 1948. за Београд на разговор у ЦК КПЈ отишао Андрија Мугоша, секретар ПК. Тамо су их дочекали високи партијски руководиоци из Црне Горе: Владимир Поповић и Ико Мирковић, који су им појашњавали да је у овом сукобу КПЈ у праву и да је неоправдано нападнута и оптужена.

Следећег дана су били у ЦК КПЈ. Са њима су разговарали Александар Ранковић, Милован Ђилас и Едвард Кардељ. Записник је водио Крсто Попивода. Радивој Вукићевић, Божо Љумовић, Вуко Тмушић и Нико Павић су објашњавали шта је ко рекао на седницама ПК КП Црне Горе, наглашавајући да до сукоба, по њиховом мишљењу, није дошло кривицом Тита и Стаљина, да су то инсценирали непријатељи комунизма и да цео неспоразум треба изгладити...

Затим су говорили Ранковић и Ђилас. Кардељ је са идеолошке стране објашњавао суштину сукоба, нагласивши: "Ово није самокритика, већ отворени разговор комуниста, наша Партија је оклеветана и зато нам је потребно јединство народа и Партије..."

Све то је излагао нашироко и надугачко, тако да су у једном тренутку и Кардељ и Божо Љумовић заплакали. Ранковић их је уверавао да су обавештајне службе при амбасадама источних земаља све закувале. Ђилас је био веома напрасит и агресиван. Непрекидно је шетао са краја на крај сале. У једном тренутку је повикао: "Па, зар, другови, не видите да су све комунистичке партије на нашој страни".

Ранковић му је добацио: "Ђидо, немој погрешно људе да обавештаваш и обмањујеш. Ниједна партија није са нама."

"Јесте, талијанска КП са Тољатијем на челу", увређено је одбрусио Ђилас.

"Немој, Ђидо, да претерујеш. Нису ни они. Па и сам добро знаш да су нам званично поручили да се са нама не слажу", одговорио је смирено Ранковић, добацивши Ђиласу да "пусти људе да се слободно определе".

РАЗОРЕНЕ ПОРОДИЦЕ ЛИДИЈА Јовановић, истакнути комуниста и револуционар, тврдила је да су "појединци из Удбе у Црној Гори правили ужасне ствари. Тукли су и понижавали људе, силовали жене, отимали накит и злато, уцјењивали млађе и згодне жене, како би им пустили мужеве на слободу, тражили да се одрекну од родитеља, браће и сестара, мужева... Разорене су многе породице и бракови, прекинута кумства и пријатељства..."

Андрија Мугоша их је у својој дискусији бранио, говорећи да су проверени комунистички кадар, одани Титу и Партији, али да су као и сви други изненађени сукобом.

Састанак се завршио у помирљивом тону. Црногорској министарској четворци се чинило да никаквог неспоразума није било. Када су полазили, Ђилас им је успут саветовао:

"Kад стигнeтe у Црну Гору, само се смијте, да вас не виде намрштене јер ћете поколебати друге."

"Спремите се, другови, за дискусију на Конгресу. Не треба да заоштравамо против Совјетског Савеза, али онима који су све ово исплеткарили, треба да кажемо истину", рекао им је на испраћају Кардељ...

Непосредно пред Пети конгрес КПЈ у Титоград је стигао Милован Ђилас, шеф Агитпропа ЦК КПЈ, са списком око 400 црногорских имформбироваца које треба одмах похапсити. И сви су похапшени.

Блажа Јовановића, Андрију Мугошу, Сава Јоксимовића, Комнена Церовића, Јевта-Чаја Шћепановића, Радомира Коматину, Сава Брковића, Спаса Дракића и Влада Божовића, чланове ПК КП који су били против Резолуције ИБ, или су ревидирали ставове, позвао је Тито на разговор. Примио их је сам. Један од учесника Андрија Мугоша се касније сећао тог разговора:

"Тито нас је жестоко критиковао што нијесмо предузели ефикасне мјере према информбировцима. Блажо и ја смо говорили о блискости Црногораца са Русима; да треба организовати састанке и објашњавати људима суштину сукоба... Тито то није озбиљно узео у обзир. Рекао је да смо опортунисти."

Броз се тада обратио Саву Јоксимовићу рекавши: "Ти мени, Саво, одговараш. Немој да питаш Партију. Има да све оне који су против нас - ухапсиш". Када се црногорско руководство са тог састанка са Титом вратило у Црну Гору, генерал Јоксимовић је за једну ноћ ухапсио око 1.000 људи.

СУТРА: Разлаз и поделе на Петом конгресу