ТИТО je избегавао да током рата смењује блиске сараднике. Иако је увиђао Ђиласове бројне грешке, он је био велика Брозова слабост и зато му је све опраштао и давао нове шансе....

"Најригиднији стаљинист Титовог Политбироа", како га је 1948. године оцењивала америчка ЦИА, у Црној Гори је за време Информбироа завео страховладу и до тада незапамћени терор. Говорио је: "Те људске крпе, који су на Голом отоку, заслужују најоштрији поступак и не треба их жалити... Увиђао сам да се морају предузети радикалне, оштрије мјере противу просовјетских присталица."

Осврнувши се 1981. године, на информбировски период, Ђилас, између осталог, истиче:

"Није случајно што и сада сматрам тај период своје политичке, политичко-интелектуалне дјелатности, за најплоднији и најодсутнији..."

НА САСТАНКУ Организационог секретаријата ЦК КПЈ од 7. јануара 1952. године, којем је председавао Александар Ранковић, Ђилас је наредио да се свих 14 новинара из партијског листа "Борба", за које Удба сматра, одмах похапси. Они су после краткотрајне истраге у "Главњачи", депортовани на Голи оток. Страни медији су објавили: "У главној комунистичкој новини у Југославији откривена антититовска завера и уследила су хапшења."

Један од најближих и најлојалнијих Ђиласових сарадника и пријатеља, Титов биограф, академик Владимир Дедијер је о Ђиласовој осветољубивости писао: "Милован Ђилас је због личне нетрпељивости према Радовану Зоговићу и Стефану Митровићу помогао да се они подведу под категорију ибеоваца. И то из освете пошто су добивши на оцену његов роман закључили да ништа не вреди. Стефан је убрзо ухапшен, док је Зоговић поштеђен."

ЂИЛАС је, доцније признао: "Рекао сам Ранковићу да и Зоговића треба ухапсити, али је Лека то одбио..."

"У ставу према Зоговићу и Митровићу", истиче Ђилас, "имао сам подршку Политбироа, у првом реду Ранковића. Митровић и Зоговић су били ретки, али не и једини, у апарату ЦК чије је држање од почетка било нејасно, према којима је требало бити стрпљив и пажљив."

Треба знати да Ђиласов идол и узор није био Броз, већ Александар Ранковић, који га је 1937. године, приликом Ђиласовог доласка у Загреб, представио и предложио Титу за најуже руководство.

"Ранковић ме увијек импресионирао чврстином и самоконтролом", говорио је Ђилас.

БРОЗ је о Ђиласовој окрутности отворено говорио на састанку у Бугојну са руководством Босне и Херцеговине, на челу са Бранком Микулићем, почетком априла 1977. године: "Ја сам већ неколико пута испричао какав је Ђилас био у рату и шта је радио, да он није никакав комуниста. Напротив, он је био невјероватно окрутан према људима. Убијао је људе с леђа, не знајући ко је - да ли је четник или није. Сјећам се једног таквог случаја када и ја једне ноћи због тога замало нисам страдао. Наиме, тамо на Пиви једног дана, без икаквог провјеравања убије једног сељака који је дошао у шуму. Можда је тај сељак случајно наишао тамо гдје смо ми логоровали. Пуцањ пушке ме је пробудио. Погледам - Ђилас баш меће пушку на раме, још се пуши а сељак у гуњцу лежи. Ноћу, кад смо кренули ја јашем на челу колоне. Одједном из једне вртаче - трас, метак ми прође крај уха, просто га загрија. Замало тачно у главу... "

КЛОПКА ЗА КОЛОНИСТЕ

У ЛОВЋЕНЦУ је током октобра 1949. године Удба ухапсила 20 информбироваца, колониста, али их је убрзо и пустила. Затим им је преко шпијуна понудила помоћ и везу за бекство преко границе. У Удбину клопку наседају две групе, које су 6. јануара 1950. године, смишљено доведене на југословенско-мађарску границу, како би били ликвидирани. Један од преживелих Љубо Пешикан сећао се да су се ујутро рано из Ловћенца запутили за Бајмок, где их је чекала веза. Када су стигли на Салаш у Рати, њихов водич Босиљка Врбица, која је била Удбин шпијун, рекла им је да причекају док она не провери има ли некога у њеној кући. У тренутку када се удаљила на њих је отворена ватра. Лакше рањен, Пешикан се спасао. Одмах је ухапшен и депортован на Голи оток. Убијенима из Ловћенца се ни данас гроб не зна.