ЦРНА Гора је увек кроз историју била окренута братској Русији. Више од 300 година црногорски световни и духовни владари из династије Петровића, ослањали су се на велику Русију, без чије економске и војне помоћи, Црна Гора не би опстала. Зато је проруско расположење, не само код комуниста него и читавог народа, било неподељено. Ратна, партизанска генерација Црногораца, била је двоструко русофилска, пошто је одрастала и стасавала на вековној руској узајамности и традицији. Носилац тог просовјетског ратног опредељења били су црногорски интелектуалци и омладина, пошто Црна Гора тада није имала радничку класу.

Вељко Мићуновић, партизански ратни заповедник, послератни генерал Удбе и амбасадор у Москви, који је у КПЈ примљен 1934. године, као гимназијалац на Цетињу, причао је:

"Од тада до првог сукоба, осјећао сам СССР својом другом домовином, као нешто свето и узвишено. О Стаљину сам говорио са заносом као милиони његових вјерника у свијету... Прије сукоба имао сам као високи функционер КОС-а и Удбе, низ непријатних разговора са представницима совјетске Државне безбједности, који су наговјештавали буру која ће се на нас сручити 1948. године. Била је то совјетска сензација да је Стаљин искључио Југославију из заједнице социјалистичких земаља и комунистичких партија..."

ЧИЊЕНИЦА је да се у првом тренутку, после првог Стаљиновог писма, комплетан Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору са Блажом Јовановићем на челу, који су сачињавали Андрија Мугоша, Божо Љумовић, Радивоје Вукићевић, Вуко Тмушић, Нико Павић, Јевто-Чајо Шћепановић, Саво Јоксимовић, Радомир Коматина, Саво Брковић, Јово Капичић, Комнен Церовић, Спасо Дракић и Владо Божовић, изјаснио за попуштање и договор са Стаљином и Совјетима. Из Београда у црногорски ПК КП су били: Вељко Зековић и Вељко Мићуновић, који су се изјаснили за оштру Титову и Ђиласову линију, без попуштања.

Средином марта 1948. године, по повратку из Будимпеште, где је предводио Југословенску делегацију на прославу стогодишњице мађарске револуције, Милован Ђилас је од Политбироа одређен да црногорском руководству саопшти да су се односи са Совјетским Савезом нагло погоршали. Ђилас тврди да се тадашњи црногорски премијер Блажо Јовановић, "ишчуђавао и превише распитивао".

Непоколебиви да се признају грешке и да се иде на разговоре у Букурешт били су: Љумовић, Вукићевић, Павић и Тмушић.

НА САСТАНКУ ПК КП Црне Горе, 13. маја 1948, после Другог Стаљиновог писма "црногорској министарској четворци", са својим ставом о помирењу и одласку за Букурешт, придружили су се: Андрија Мугоша и Комнен Церовић. Међутим, после разговора у Београду са југословенским врхом, ревидирали су, вративши се на Титов пут.

На заседању највећег партијског форума црногорских комуниста 2. јула 1948. године, дошло је до оштре конфронтације између "информбировске "и "титоистичке" струје. Први су наглашавали: "да Броза и ЦК КПЈ обавезује интернационализам да иду на састанак ИБ у Букурешт". Друга струја је била за Титове ставове, али се позитивно изражавала о Стаљину. Блажо Јовановић је и даље инсистирао на јединству у ПК. Осудио је Резолуцију ИБ, изразивши уверење да ће Тито и Стаљин наћи решење и отклонити сукоб.

"Опозиција", у црногорском Покрајинском комитету Партије, како ју је назвао Чајо Шћепановић, тврдила је да је југословенско руководство допринело заоштравању сукоба, са хладним и одбојним одговорима. Међутим, и једни и други су се и даље заклињали на верност, Стаљину, Титу и Совјетском Савезу.

У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ врху у Београду се сумњало у све чланове црногорског партијског руководства. Зато је генералу Јоксимовићу наређено да радио-станицу пресели из седишта ПК КП у зграду Министарства унутрашњих послова Црне Горе. Блажо Јовановић је то тешко поднео, видевши да према њему постоји велико неповерење, жестоко се сукобивши са министром унутрашњих послова и шефом црногорске Удбе, генералом Савом Јоксимовићем, који је постао "бог и батина". Генерал Јоксимовић се том приликом унио у лице ухвативши за браду тадaшњег господара Црне Горе, оштро се oбрецнувши: "Не може то више тако Блажо Јовановићу!" Сви су били запрепашћени али и престрављени Јоксимовићевим поступком..."

УДБА је затим преузела потпуну контролу над Покрајинским комитетом КП и целокупним животом у Црној Гори.