НЕСАЛОМЉИВИ Владо Дапчевић, комесар артиљерије Врховног штаба, "непоправљива и највећа банда", на Голом отоку затиче брата Милутина, старојугословенског официра, ратног команданта дивизије у Македонији и партизанског пуковника. Драма старе и угледне цетињске породице, школског надзорника Јована Дапчевића, чије кости су остале у италијанским логорима у Албанији, као да овде доживљава кулминацију, када двојица браће летвама премлаћују један другога. Обојица су била рођена браћа Пека Дапчевића.

Што се трећега брата Пека, прослављеног команданта Прве армије која је ослобађала Београд, тиче, то је драматична и тужна прича. Примерена тадашњим тегобним и суморним временима, типичним изгледа само за Црногорце.

ВЛАДО Дапчевић се сећао да се после изласка са Голог отока три пута сусрео с братом Пеком. Први пут у павиљону "Цвијета Зузорић", на некој изложби:

"Са Пеком су били - Коча Поповић, Светозар Вукмановић Темпо, Авдо Хумо и Родољуб Чолаковић. Гледали су ме као чудо или неко страшило... Са њима је био и Жан-Пол Сартр... Пеко ни ријеч није проговорио, само ме је запрепашћено погледао..."

Други пут су се срели на премијери совјетског балета на "Коларцу":

"У паузи сам, причао је Владо, налетио право на Пека,који је био у друштву са Крстом Црвенковским. Само ме је одмјерио и продужио даље..."

Последњи пут браћа Дапчевић су се срели на Теразијама:

"И то сасвим случајно, сећао се Владо. Пеко ме је само погледао и продужио даље. Да ми се јавио разговарао бих са њим. Па брат ми је... Никада се више нијесмо видјели, нити чули..."

У ГЛАВЊАЧИ се, по службеним документима Удбе, обесио Андрија Хебранг. Међутим, данас се са сигурношћу може тврдити да је и њега убила југословенска Удба.

Хебранг је ухапшен 12. маја 1948. године, а три дана касније започета је истрага којом је руководио генерал Миле Милатовић, којем су помагали неколико високих официра Удбе, које је предводио Бора Нешковић, брат Благоја Нешковића,члана Политбироа ЦК КПЈ. Да је руководство Хрватске одлучно против суђења Хебранту, Тита је обавестио Владимир Бакарић. Други дан Хебранг је из Главњаче одведен на ВМА и ту су му убризгали "инјекцију смрти". Поуздано се зна да је још давао знаке живота када је враћен у ћелију. Тада су му агенти Удбе обавили омчу око врата од распараног чаршава,после чега је дежурни официр обавестио иследника Милатовића о наводном Хебранговом самоубиству вешањем.

Генерал Милатовић је у свом извештају записао: "Када сам тамо стигао, Хебранг лежаше на поду. Један крај омче лежаше на радијатору, а други о врату..."

УДБА је у Главњачи, новембра 1950. године, убила и генерала Мирка Крџића, председника Врховног војног суда. У службеном извештају пише: "Мирко Крџић је умро од шећерне болести..."

Радош Џудовић, потпуковник Удбе, који је као информбировац, робијао у Главњачи и био заточен у суседну ћелију, сведочио је да је једног дана чуо малтретирања, грају и пуцањ из пиштоља:"Послије тога, прича Џудовић, провирио сам кроз шпијунку од врата и видио како из Миркове ћелије излазе у ходник - генерал Јевто Шашић, са управником Павлем Баљевићем и иследником Милом Милатовићем... Шашић је викао: Мајку му његову, да он мене пљуне у лице..."

Мирковом синовцу Миомиру и сестри Добрили, који су становали у Крџићевом стану, након тога су вратили његов крвави веш. Приликом генералове сахране 14. новембра 1950. године у Београду, дозвољено им је да од породице присуствују само њих двоје. Ковчег је до раке донео капетан Шушњарац, који је био трећи присутни приликом укопа. Миомир је горко заплакао за својим стрицем. Kапетан Шушњарац га је пријавио, па га је Удба отпремила на Голи оток, где је одлежао у мукама три пуне године. Убрзо је генералова сестра Добрила истерана из Мирковог стана, зато што није хтела да се одрекне свога брата...